Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Od svega što je iko ikada rekao ili napisao o njemu, jedan od bogatijih ljudi u ovoj zemlji nema prečeg posla nego da ogorčeno demantuje ono što nije ni nezakonito ni moralno suspektno
Treba da porazgovaramo o Siniši, krajnje je vreme. Kako o kojem Siniši? O Malom Siniši, naravno. Dobro, o Siniši Malom, kako god.
Mali je, naime, gotovo niotkud izronio u blizinu centra pažnje u aktu tipičnog verbalnog samopovređivanja koje ovdašnji (a kanda i svudašnji) političari izrazito pojačano čine otkad su, avaj, otkrili tzv. društvene mreže. Kod nas su to veštački izazvano samopražnjenje jezičkih creva, ako se neko seća, još za Tadićevog vakta lansirali kojekakvi jeremići i šutanovci, a za napredjačkog vakta je eskaliralo tačno onoliko koliko su, s jedne strane, eskalirale same mreže, a s druge javni kretenizam dobio puni legitimitet.
Elem, Mali Siniša je, bez da ga je iko tukao po ušima, na tzv. Tik Toku odgovarao samom sebi na pitanja o sebi samom. Da, priznajem da zvuči kao nešto što ne bi ama baš niko poželeo da gleda i sluša, tj. da bi takav sadržaj mogao jedino da zabeleži praćenost koja se izražava u vrednostima ispod nule. Koliko imate pratilaca, g. Mali? Ček da vidim… aha, minus šesnaest. Samo polako, biće ih više, to jest manje. Pa ipak, nećete verovati, uvek se nađe neko da zaprati i najuvrnutiji krindž, pa se tako našao i neko ko je, makar iz puke i kobne nepažnje, čuo šta Mali ima da kaže o Malom. E, i tu je, na najmanje očekivanom (i po svim zakonima konvencionalne fizike savršeno nevidljivom) mestu, buknula afera!
Malog je, naime, zanimalo “koja je najgora laž” koju je Mali ikada čuo o Malom. Mali je odgovorio Malom da je najgora laž koju je ikada čuo o sebi “da sam gej”. And then shit hit the fan...
Za početak, udruženje građanki i građana Beograd prajd ovako je Malom izvuklo uši: “Nedopustivo je da nosilac javne funkcije, ministar Siniša Mali, na svojim društvenim mrežama insinuira da je biti gej nešto loše, time što govori da je ‘najgori’ trač o njemu taj o njegovoj seksualnoj orijentaciji”.
Hajde da vidimo može li se išta reći u odbranu Malog, tačnije, može li se njegov iskaz i nekako drugačije interpretirati. Ako je dobro preneseno, Mali nije govorio o “traču” nego o “laži”, a šta zapravo znači “najgora laž”? Najteža, najodvratnija, najpodmuklija? Može biti, ali može se isto tako reći i nešto sasvim drugo, kao kad za nekoga kažete da “loše laže”. Loše, gore, najgore... Pa je možda Mali hteo reći da je to najgora laž jer je zapravo istina, ili bar nije daleko od nje? Hmm... Pokušao sam, ali ne drži vodu, zar ne? Ubedljivo je kao Dačićev engleski.
Zato nam Mali prosto ne ostavlja drugu opciju nego da se uozbiljimo. Šta je, dakle, ono što je Mali rekao, i šta nam to tačno govori o njemu? Pri tome uopšte nije nužno da je Mali stvarno iole svestan šta je rekao, a šta prećutao, jer da je bio svestan konsekvenci izrečenog i neizrečenog, niti bi rekao to što je rekao, niti bi prećutao to što je prećutao.
Radi se, dakle, o ovome. Građanin Mali Siniša čovek je koji je u delu javnosti ozbiljno i kontinuirano optuživan i optužen za veoma ozbiljna ogrešenja o zakone i bolje običaje, u šta spada i plagiranje doktorata i ozbiljna, a neprijavljena i nezakonito ili nejasno stečena imovina, poput famozna “24 stana u Bugarskoj”. I kojekakvi marifetluci ovde, po domaćem terenu. Štaviše, bilo je tvrdnji da je Mali jedan od većih krakova polit-mafijaške hobotnice koja davi i cedi ovu zemlju. Da li je sve to tačno, autor ove kolumne ne zna – što se kaže, nije mu držao sveću. Baš kao što mu ni ne čuči kraj kreveta, pa ne zna s posednicima koje vrste genitalija on voli da se valjuška po postelji, niti ga to zanima. Kao što, podozrevam, ne zanima ni bilo koga drugog. Možete li da zamislite ikoga toliko očajnog od dosade da makar milisekund svojih misli posveti seksualnim preferencijama Siniše Malog?! To bi bilo kao da vas iskreno zanima muzički ukus Ilije Najdoskog ili, recimo, voli li Đorđe David punjene paprike. Ili ko je napisao tekst za “Ulicu Jorgovana” Darka Domijana.
Preferencije prema materijalnoj i intelektualnoj svojini već su nešto drugo. No, iako tvrdi da je oklevetan, pa se znao i suditi sa svojim navodim oklevećivači(ca)ma, Mali se u kritičnom ispovednom trenutku, priupitan od svog alter ega, ne doseti toga da je “najgora laž” koju je čuo o sebi to da je plagijator, hohštapler, lopuža ili barem “kompletni idiot”, nego, eto, da je – peder.
Ne znam za vas, ali ja držim da to ne može biti slučajno. Od svega što je iko ikada rekao ili napisao o njemu, jedan od bogatijih ljudi u ovoj zemlji (a da nije osnivač ni Ikee ni Grundiga, ni osvajač Vimbldona ni Nobela ni Oskara, ni dobitnik loto premije ni muž Marije Lujze Čikone zvane Madona) nema prečeg posla nego da ogorčeno demantuje jedino što je (navodno, nekada, negde) izrečeno o njemu a da nije ni nezakonito ni moralno suspektno. A ovo drugo? “O onome o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati”, rekao je (a ne prećutao) Ludvig Vitgenštajn. A ni kum Vučić nema ništa protiv dobre, stare nemačke filozofije.
