Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas'', 15.11.2025.
Ukoliko priđete granici Velike Srbije – koja se od zamišljene linije Karlobag-Ogulin-Virovitica-Šešelj svela na park i okolni beton u centru prestonice – i pritom to učinite s one strane gde se najoštrije graniči sa Republikom Srbijom (tačka u kojoj s jedne strane majka štrajkuje glađu zbog ubistva sina korupcijom, a s druge se veseli endemski soj nesoja), dobićete laser u facu.
Iz paravojno-džiberskog kampa Ćacilend bezočni će vas laserom gađati pravo u oči, naočigled gomile policajaca. Uniforme ne reaguju ni ako im se direktno obratite – nećete dobiti verbalnu reakciju, kamoli neku akciju. To je nesumnjivo granična policija, ali graničnog prelaza nema. U tu državu u državi ne možete ući osim ako ste njen državljanin. Ili ako vas kriminalci ne kidnapuju i ne uvedu na brzi kurs vaspitanja batinama i maltretiranjem. Policija će tada reagovati. Hitrim okretanjem glave od vas. Svi do jednog sutra će uskliknuti čuveno ajhmanovsko „samo sam radio/la svoj posao“, što je težak cinizam, jer upravo nisu – osim po još nenapisanim zakonima koji važe odonud ograde, a koji su potpuno suprotni državi Srbiji. Srbija nema policiju, ima je Ćacilend, a još se nismo pravno razveli od te pantljičarske državice, te ona živi kao i dosad: kradući. Parazitirajući na domaćinu. Neko bi trebalo da prijavi krađu policije policiji. Čaršija priča da je policija pred pucanjem. Misleći na psihičko. Valjda. Mada. Tačka stoji da spreči ostatak rečenice.
Kad smo kod zaslepljivanja i nevidice: neki Srbi s Kosova, u pešačkom kopi/pejst hodočašću, krenuli su put Novog Sada da podrže predsednika na veleskupu koji je najavljen za nekad sad ovih dana; skupa nema, nestao je u svojoj nedogođenosti, ali nestali su i ti ljudi – vesti kažu da su krenuli s teritorije koja je navodno naša, stigli do one koja naša definitivno nije, i tu trag vesti staje. Da li su ostali u Ćacilendu, da li su se vratili kućama, nismo obavešteni, ali departman za simboliku primećuje obukvaljenu poentu: to biva kad naši s Kosova krenu za Vučićem, to biva kad bilo koji naši veruju da on zna put, to bude kad bilo koji živalj pristane na iživljavanje, to bude „gde su nas radikali branili, tu nas više nema“. Trenutno brane Ćacilend, i tamo nas već nema. Tamo su neki drugi oblici života, koji su nekoj drugoj majci – što je s detetom u invalidskim kolicima probala da im prokrijumčari nešto savesti i morala preko graničnog prelaza i skrene pažnju da sisaju budžet svih nas – odbrusili da i oni imaju decu. Eto tako, s ove strane ograde često seva pitanje imate li decu, ne bi li se bestidni postideli; ćorak nad ćorcima, ispostavlja se, mrtvi hladni oni odgovaraju da da, da je lebac lebac, da nikakav problem nemaju sa svojim poslom. Kako je naivan Isus bio, izgleda da savršeno znaju šta čine.
Elem, laseri postoje i na snajperima; gde je veselje, tu se i puca, ali policija nije zainteresovana da proveri šta su sve veseljačine unele u kamp, tako da nemamo pojma čime nam to iz epicentra mraka svetle u oči. Fizika kaže da svetlo ne može da se emituje iz crne rupe, ali tamo ne važi ni fizika, jer ona isto ima neke zakone. Više okupljenih obraća se ukradenim policajcima, govorimo im vidite li vi ovo; tajac. Samo stoje postojano, jer mi za njih ne postojimo. To su ipak samo laser-lampe, da, no da nisu, naši zaštitnici nešto bi sigurno učinili – razmakli bi se u stranu. Mi ih dozivamo, oni ništa. Zaslepljivanje se neometano nastavlja. Predsednik se jada da, avaj, gradom stvarno šetaju neki snajperisti, ali veli da ne mogu da ih nađu. Čak i da je to istina, služba je zauzeta prisluškivanjem građana, a policija čuvanjem laseraša.
Još neke oči potrebno je zamazati – na primer, Generalštabom. Spoljna politika svela nam se na ulizivanje Trampovom zetu, u duhu poslovice „seci uši, krpi dupe“; ove zime grejaćemo se o nadu da ćemo se ušlihtati. Ustupamo svoju istoriju na 99 godina, posle je poklanjamo, dostojanstvo ćemo okačiti ekonomskom tigru o rep. Oko toga je u Americi izbila afera, Trampu taj problem ne treba, ali to što on neće poklon ne znači da The Bednik svejedno neće probati da mu pokloni, jer bespogovorno veruje u pokvarenost i alavost. Zaslepi velesilu nečim, zažmuriće bar na jedno oko, kaže jevanđelje po rasprodavaču svega što nije njegovo.
Neko po bespućima interneta dade ideju: ponesimo ogledala, vratimo laserski zrak pošiljaocima. Načas zvuči smisleno. A onda se setiš: da je ogledalo ikad bilo sredstvo protiv ćacija, ne bi bili ćaci. Oni su sasvim otporni na svrhu tog predmeta.
