Loš dan za Vučića



Aleksandar Sekulović, tekst za Peščanik.net, 11.11.2020. 
Autor je advokat i potpredsednik Saveza antifašista Srbije

Nije nikakva tajna da Aleksandar Vučić ubraja sebe u najpametnije ljude na planeti, jer samo neko ko je u to apsolutno ubeđen može za sebe javno da kaže „Zato što sam pametan“. Međutim, i najgenijalniji ljudi mogu da naprave grube greške, a ima i dana kada im baš loše ide. Upravo to se dogodilo Vučiću u protekloj nedelji koju su obeležili kako izbori u SAD, tako i njegova uobičajena propagandna kampanja po Srbiji tokom koje je davao izjave koje ne priliče jednom od najpametnijih ljudi na planeti. Ali, za tako nešto treba imati razumevanja: osobina je velikih ljudi da se ne bave sitnicama i da razmišljaju samo o kapitalnim stvarima. (Jedna digresija i preciziranje: Reč „kapitalno“ ovde je upotrebljena u smislu „važno“ a ne u smislu zgrtanja materijalnog bogatstva i finansijskih špekulacija, jer takvo značenje te reči prepuštamo majci Karla Marksa koja je, kada je čula da je napisao knjigu „Kapital“, rekla „Bolje da je stekao kapital“). Dakle, radi se o važnim pitanjima a ne o svakodnevnim malim stvarima. Primer za to je genijalni Hegel koji je, kada mu je preplašeni sluga panično saopštio „Gospodine profesore, izbio je požar na krovu kuće“, mirno odgovorio: „Molim Vas, Vi znate da se ja tim stvarima ne bavim. Recite to mojoj ženi“. Isto tako je i Vučić, prošle nedelje, dok „narodne patrole“ i drugi neofašisti vršljaju po Srbiji, mirno saopštio da „obožava čvarke“.

Crni petak za srpske nacionaliste i ostale ekstremne desničare nastupio je kada se saznalo da voljeni Tramp, obožavan naročito zbog toga što se u međunarodnim odnosima ponašao kao slon u staklarskoj radnji, neće više biti predsednik SAD. Tuga Vučićevih saradnika bila je tolika da su mu podmetnuli radnje i izjave koje su nešto najstupidnije viđeno u diplomatskoj praksi a koje on, pametan kakav jeste, ne bi nikada učinio. Nakon oporavka od šoka zbog pobede Bajdena sačinjena je „čestitka“ Bajdenu koja zvuči, po prilici, kao „dabogda slomio nogu“. Jer, težište tog smušenog teksta, kao i Vučićeve izjave kojom ga je obrazložio, jeste u žalopojki što je Tramp izgubio, u upornom ponavljanju da bi za Srbiju bilo bolje da je Tramp pobedio i u nepristojnom kvalifikovanju (kao belosvetskih udvorica i ulizica) onih koji su se s pravom obradovali pobedi tandema Bajden-Haris, a još više Trampovom porazu, kao što su Angela Merkel, Ursula fon der Lajen, Stoltenberg i drugi. A šta tek reći za ono „želim Vam mudrosti i odlučnosti…“, ili za „nadam se nastavku dobre saradnje sa Vama kakvu smo imali i sa Donaldom Trampom, na čemu sam mu veoma zahvalan“.

Ovakvo direktno vređanje šefa neke države još nije zabeleženo u diplomatskoj praksi. Poželeti „mudrost“ čoveku skoro duplo starijem od sebe može značiti samo da dotičnog smatramo maloumnim, a postaviti se nadmeno i paternalistički naspram šefa najjače zemlje sveta, izraziti nadu da će on biti isto tako dobar kao beskrupulozni „rijaliti“ Tramp, iskoristiti „čestitku“ nekom licu (bilo kome) da bi se u njoj izrazila zahvalnost njegovom ogorčenom protivniku – sve to mogao je da uradi samo neko ko živi u svetu potpuno izvrnutih vrednosti i principa.

Ali, kako nevolja nikada ne dolazi sama, tako se i gafovi obično ređaju jedan za drugim. Omiljena poštapalica predsednika, koju mu verovatno podmeću njegovi saradnici, jeste da on neće dozvoliti nikome da Srbiju ponižava, iako nikada nije objasnio ko to i kako radi, pa ispada da je umislio. Sada je to začinio pričom o „časti i moralu“ i krunisao auto-komplimentom da neće da bude među belosvetskim ulizicama koji su Bajdenu odmah čestitali, zato što je on „suviše ponosan i suviše lepu i ponositu zemlju vodim“.

Kako se u ovu skasku o ponosu, o „časti i moralu“, o tome da se on, po navijačkom vokabularu, „nikoga ne boji“ i da neće dozvoliti da Srbiju bilo ko ponižava i vređa, kako se, dakle, u sve to uklapa slika na kojoj on, poput đaka prvaka pred strogim direktorom škole, sedi na stoličici naspram arogantnog Trampa i ponizno sluša njegova lupetanja o najsmešnijem „sporazumu“ koji je ikada potpisan u istoriji diplomatije. Izvesno je samo to da će ta slika ostati upamćena kao svedočanstvo jednog ružnog vremena i pogrešnih ljudi.