Vesna Rakić Vodinelić, tekst za Peščanik.net, 20.3.2021.
Vest da je Vladimir Cvijan mrtav već tri godine, a da javnost ne samo za to ne zna, nego ne zna ni kako je njegov život okončan, zaista je odjeknula Srbijom, već naviklom na bombe raznih vrsta. Preovlađuju glasovi da je nedopustivo da čovek koji je bio javna ličnost, saradnik tri predsednika Republike u raznim svojstvima, poznati advokat kontroverznih optuženika, tek tako ode sa ovoga sveta, a da javnost ne zna ni kad ni zašto se to zbilo.
Međutim, nužnost verodostojnog istraživanja i objavljivanja sumnjive smrt svakog čoveka, svejedno je da li je javna ličnost, svejedno kakav društveni ili politički položaj zauzimao – nezaobilazni je zadatak pravne i društvene civilizacije. Ovde se ipak može zaobići i zaobilazi se. Nekažnjeno, štaviše, nekažnjivo.
A Vladimir Cvijan nije bio samo čovek kakvim ga šira javnost u Srbiji pamti, imao je on svoj prethodni život, poznat uglavnom pravnicima, mahom teoretičarima i zakonopiscima. O tom prethodnom životu, javnost gladna senzacija ne zna, a ni ne želi išta da zna – to prosto nije spektakularno. Poznavala sam ga, verujem, u najboljim godinama njegovog profesionalnog života. Pratila sam šta je sve pisao, a znam i koliko toga je morao da pročita da bi to sve uspeo da napiše.
Upoznala sam ga 2001. godine, kad sam imenovana za direktorku Instituta za uporedno pravo u Beogradu, na kome je radio kao asistent-istraživač. Imao je tek 25 godina. Prvi moji utisci o njemu – otvoren, brze pravničke misli, druželjubiv, vedar, izuzetno vredan i tačan u poslu – održali su se svih narednih pet godina koliko smo zajedno radili u Institutu. Kad ovde prikažem – ne mnogo više od samih naslova – radove Vladimira Cvijana, verujem da će i onima koji nisu pravnici, postati jasno koliko je toga i kako napisao za samo osam godina.
Njegovo osnovno interesovanje u oblasti prava, kao i njegova magistarska teza spadaju u oblast intelektualnih prava, pre svega autorskog. Druga oblast, s obzirom na instituciju u kojoj je radio, bilo je pravo EU. Civilni vojni rok služio je u tadašnjem Ministarstvu odbrane i sudelovao je u koncipiranju i izradi zakona o oružanim snagama i odbrani, te iz tog perioda, a i posle njega, potiču njegovi radovi iz oblasti vojnog prava uopšte, kao i vojnog pravosuđa. Ima i nekoliko ozbiljnih radova koji bi spadali u rubriku „ostalo“.
Autorsko pravo
Prvi rad je objavio u časopisu Instituta za uporedno pravo Strani pravni život, 2000. godine (br. 1-3/2000, str. 191-201), pod naslovom „Autorski ugovori u Zakonu o autorskom pravu Republike Hrvatske, sa osvrtom na propise u SR Jugoslaviji“. Članak obuhvata nekoliko pitanja: izdavački ugovor, ugovore o prikazivanju i izvođenju i ugovor o filmskom delu, a pitanja su obrađena u okviru zakonskih pojmova, osnovnog pravnog režima i razlika između tadašnjih zakonodavstava država iz naslova. U zaključku, postavio je pitanja zbog čega u dve države postoje razlike u nekim klasičnim konceptima, razlike koje se, ni šire uporednopravno posmatrano, ne zapažaju. Odgovor nije dao, naslutio je da ga treba tražiti u praksi primene zakonâ. Već sledeći objavljeni tekst V. Cvijana, pokazuje koliko je veliki korak načinio za samo godinu dana. Ponovo u časopisu Strani pravni život (br. 1-3/2001, str. 289-303), objavljuje studiju „Elektronski potpis – pravni aspekti“, koja je za razliku od prethodne informativne, gotovo isključivo problemska i analitička. Ovaj rad je nesumnjivo bio deo njegovih priprema magistarske teze, a obilno je koristio građu nekoliko saveznih država SAD, UNCITRAL-ov model zakona o elektronskom potpisu i direktive EU iz ove oblasti. Čitao je i pozivao se na brojne naučne i stručne radove o poimanju elektronskog potpisa na samom početku 21. veka (koje se bitno razlikuje od današnjeg) kao i o organima nadležnim za kontrolu autentičnosti ovakvog potpisa. Zaključuje da je elektronski potpis, kao pravna kategorija, jedan od onih poučnih primera koji pokazuju da se pravnici neretko suočavaju s tim da se određena pojava mora regulisati, a da zapravo ne znaju šta je predmet koji posmatraju i kako mu se pravno može pristupiti. Daje i nekoliko sugestija, a i predviđanja o tome šta treba da bude predmet zakonske regulative kad se radi o elektronskom potpisu. Neke od tih sugestija primenjive su danas. Magistarski rad „Sukob između internet adrese i prava na žig“ (str. 1-153) odbranio je 2004. godine, na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Taj rad je u uvodu on sam ocenio kao futuristički. Znao je, međutim, da ipak nije, da ono što tad još nije bila svakodnevica u Srbiji, to postaje u brojnim drugim državama. Zato je rad izrazito uporednopravni. Prikazao je stanje zakonodavstva i prakse 19 država od istoka do zapada, dokumenta i praksu Svetske organizacije za intelektualnu svojinu, dva prelomna američka precedenta (među njima jedan u kome je stranka bio kreator teletabisa,) koji su uticali na docniji razvoj i poimanje prava interneta, kao i odgovarajuće direktive EU. Završava prikazom i analizom tad oskudnog istorijata prava interneta u Srbiji i Crnoj Gori, a u to uključuje i sporne situacije internetskih domena nastale raspadom Jugoslavije. U zaključku daje svoje definicije ili, pak, prihvate definicije drugih o pojmovima sajber prava, prava interneta, o elektronskim podacima kao mogućim dokazima u sudskim postupcima, zaštitu od internet sadržaja koji se svrstavaju u pojam govora mržnje i slično. Priložio je i tada uobičajeni rečnik informatičkih termina i skraćenica i tabelu internet adresa koje sadrže propise država o žigovima. Poslednji njegov rad iz oblasti Autorskog prava, koji mi je poznat jeste sistematski prikaz autorskog prava Finske, u zborniku „Uvod u pravo Finske“ (str. 271-290) – prvog zbornika koji sadrži bitne informacije o oblastima prava u pojedinim državama. Publikacija je objavljena 2005. godine. Od tada pa do danas Institut za uporedno pravo kontinuirano objavljuje ovakve zbornike. Ovo je jedini zbornik ovakvog tipa u kome je Cvijan objavio svoj prilog.
Pravo EU i povodom njega
U monografiji Instituta za uporedno pravo br. 142, čiji je naslov „Pravosudni saveti“, Vladimir Cvijan se ne bavi neposredno pravom EU, već pravom Saveta Evrope, kao jednom od „ulaznica“ u EU. U ovoj monografiji koja predstavlja standarde Saveta Evrope o organizaciji sudske vlasti, a potom ustavna i zakonska rešenja o pravosudnom savetu kao legitimnom reprezentantu te vlasti, obradio je i analizirao Sudski savet Slovenije (str. 145-159). Drugi rad iz ove oblasti, Vladimir Cvijan je objavio koautorski sa svojom koleginicom Katarinom Lazarević Damnjanović, profesorskom Prava intelektualne svojine, koja takođe više nije među živima, u jednoj od monografija Instituta za uporedno pravo, posvećenim aquis communitaire – „Građansko pravo i intelektualna svojina“, 2004, monografija br. 149. Radi se, zapravo, o objašnjenima direktiva EU posvećenim intelektualnoj svojini. Potom, 2005. godine, kao jedan od grupe autora sudeluje u izradi zbornika pod naslovom „Pristupanje državne zajednice Srbija i Crna Gora Evropskoj uniji – iskustva deset novoprimljenih država“, u kome je obradio primere pristupanja Letonije (str. 41-48) i Litvanije (str. 49-57), povodom svih pitanja bitnih za pristupanje, danas svrstanih u preko 30 poglavlja. U časopisu Strani pravni život (1-3/2006, str. 155-169), objavljuje opsežan članak pod naslovom „Pregled organizovanosti i načina finansiranja sindikata u državama Evropske unije“. Tu se posvetio, najpre, upoređivanju standarda Međunarodne organizacije rada i standarda EU kad je reč o sindikalnom organizovanju i finansiranju. Potom je detaljno prikazao pravni režim ova dva pitanja u svim tadašnjim članicama EU, da bi na kraju predstavio zaključke o specifičnostima Srbije i o zaostajanju za standardizovanim pravnim rešenjima u državama EU.
Vojno pravo
Iako je interesovanje Cvijana za vojno pravo koincidiralo s civilnim služenjem vojnog roka, ono nije bilo, po svemu sudeći, ni kratkotrajno, niti vezano samo za to. Monografija Instituta za uporedno pravo „Pravni aspekti reforme sistema odbrane“ iz 2004. godine, sadrži poglavlje autora V. Cvijana pod naslovom „Republika Bugarska – put ka severnoatlantskim integracijama“ (str. 95-110). U časopisu Instituta za uporedno pravo (koji više ne izlazi) Yugoslav Law/Droit Yougoslave, 1/2005, od ukupno šest priloga, svih posvećenih vojnom zakonodavstvu, u četiri je Vladimir Cvijan bio autor ili koautor. Koautorski radovi su malog obima („Legal Comments on New Defence Legislation of Serbia and Montenegro – Introduction“ – str. 7-9; „Comments on the Structure of New Military Legislation“ – str. 9-13 i „Legal Comments on New Defence Legislation of Serbia and Montenegro – Conclusions“). Autor najopsežnijeg teksta u ovom broju časopisa, Vladimir Cvijan, je napisao članak „Comments to the Draft of Serbia and Montenegro Army Act“, str. 31-51), u kome je za gotovo svaki član Nacrta Zakona o vojsci dao kritički komentar i predložio drugačija rešenja. U monografiji Instituta za uporedno pravo br. 159 „Pregled zakonodavstva sistema odbrane Republike Srbije, 2007, napisao je poglavlje „Pravni položaj i ukidanje vojnog sudstva u Republici Srbiji“. Pošto je prikazao dotadašnju organizaciju vojnog pravosuđa u SFRJ i SRJ, autor je kritički analizirao brojne posledice naprasnog ukidanja tih sudova i dileme povodom preuzimanja njihove nadležnosti u redovnim civilnim sudovima. Kao koautor sudelovao je u pisanju knjige „Prava pripadnika sistema odbrane“, koji su zajednički objavili Institut za uporedno pravo i Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces, 2008. godine, baveći se naročito međunarodnim humanitarnim pravom i socijalnim pravima pripadnika sistema odbrane.
Ostalo
Radovi iz drugih oblasti uglavnom su bili rezultati projekata u kojima je sudelovao Institut za uporedno pravo, a Cvijan kao saradnik. „Zakonodavstvo o prosvetnom savetu – uporednopravna istraživanja“ iz 2002. godine, sadrži prilog Vladimira Cvijana o prosvetnim savetima u Češkoj i Finskoj. Isto važi za monografiju „Pravni režim zadužbina i fondova u uporednom pravu“, 2003, u kojoj je poglavlja koja se odnose na Bosnu i Hercegovinu (str. 121-129), Slovačku (str. 149-159), Mađarsku (str. 161-169) i Bugarsku (str. 173-180) napisao Cvijan. „Priručnik za izradu seminarskih i drugih naučnih radova u oblasti prava“ – knjižica koju je napisao prof. dr Alan Uzelac sa Pravnog fakulteta u Zagrebu, uz saglasnost Uzelca, prilagođena je za upotrebu u Srbiji, rukom Vladimira Cvijana 2005. godine, na moj podstrek. Taj neveliki priručnik je verovatno bio čitan više od svih drugih njegovih radova, kako je sam govorio.
U ostalo spadaju tekstovi koji nisu iz oblasti prava. Poslednji Cvijanov meni poznat tekst objavljen je 2013. godine. Izdavač je Fond Slobodana Jovanovića, a radi se o pravno-političkom pismu upućenom tadašnjem predsedniku Ustavnog suda.
Vladimir Cvijan je negde 2004. ili 2005. godine, pored posla u Institutu za uporedno pravo, radio najpre kao sekretar Pravnog saveta predsednika Republike, potom i kao v.d. generalnog sekretara. Pisao je naučne i stručne radove za Institut do 2008. godine, a potom, sve do 2010. sudelovao je, u svom novom svojstvu, u radu brojnih radnih grupa za izradu zakonâ. Čitavo to vreme održavao je kontakte sa svojim kolegama, a o njegovom radu kod predsednika Republike čule su se brojne pohvale o pravničkom obrazovanju, vrednoći, odgovornosti.
Preokret je nastupio 2010. godine, povodom neslavnog i brojnim neustavnostima i nezakonitostima obeleženog opšteg reizbora sudija i tužilaca. Tada sam poslednji put ozbiljno razgovarala sa njim. Nije između nas bilo nesuglasica o tom nepravno, pa i nečasno obavljenom poslu. Ali jeste povodom toga šta i kako dalje. Neodređeno mi se žalio na to da je izložen pritisku, pa i progonu. Predložila sam mu da ode, ako veruje da je proganjan, u neku drugu zemlju da završi svoj doktorat. Tad me je pogledao jednim drugim, novim pogledom, koji sam dobro zapamtila, a nisam razumela. Potom je jasno rekao da ide „kod Tome“, misleći na Tomislava Nikolića. Nastojala sam da ga odvratim od toga, bez uspeha.
Ne znam šta se desilo u njemu. Da li je bio toliko duboko povređen nepravičnošću tzv. pravosudne reforme, pa se okrenuo prema političkom protivniku promotera reforme, bez obzira ko je taj? Da li je u tome video priliku za politički uspon, jer bio je ambiciozan, samo što je većina njegovih kolega verovala da su te ambicije vezane za pravo, ne za politiku? Da li je njegovo bavljenje advokaturom bilo posledica potrebe za moći koju donosi novac, a ide pod ruku sa političkim usponom?
Kao da je prešao Rubikon, malu ali važnu vodu Rubico koja je simbol odeljenosti suprotstavljenih civilizacija, prekinuo je sve kontakte sa svojim kolegama iz Instituta. A kada bi ih slučajno sreo, ponašao se sa novostečenom osornošću, koja je zamenila raniju vedrinu. Poslednji put sam ga srela 2011. ili 2012. godine. Bio je sa svojim, tad malim sinom, a naš razgovor je bio kratak, vezan za običnu razmenu porodičnih informacija.
Pratila sam izdaleka njegove preobražaje koje nisam umela da pojmim. Od ulaska u politiku SNS-a na velika vrata, preko otvorenih kritika Vučića, od kojih su one o gušenju medija i izostanku suzbijanja korupcije i danas aktuelne. Oformio je Republikansku stranku, sa politički opskurnim ličnostima i izgubio na izborima. Od tada je, 2014. ili 2015, iščezao iz javnosti. Imam razloga da verujem da je odista bio neko vreme u SAD. Ne znam ni kad ni zašto se vratio u Beograd.
Čula sam, pre više od dve godine glasove da više nije živ i podelila to sa nekolicinom njegovih nekad najbližih kolega. A, onda – nije bilo ni čitulje, niko iz njegove porodice nije kontaktirao Institut za uporedno pravo, u kome je proveo svoje najbolje profesionalne godine. Potom je jedan od njegovih kolega doneo vest da je u nekom tabloidu objavljen intervju sa njim. Uprkos generalnoj neverici u ono što stiže iz tabloida, verovala sam da je živ negde daleko, zato što sam htela u to da verujem.
Pitajući se povremeno o razlozima tih oštrih životnih preobražaja, nisam mogla da nađem drugi odgovor do da ga je slomilo mračno i teskobno vreme koje ovde predugo traje. Prošao je kao Grigorij Pečorin, Ljermontovljev Junak našeg doba, ne toliko kao taj iz ličnih, koliko iz društvenih razloga. Odlučnost i dobra energija preobrazili su se u cinizam i nihilizam. Ugledao se na onog kojeg je privremeno izabrao. Pečorinov život je, konačno, uludo potrošen. Ubijen je u dvoboju. Život Vlade Cvijana, želim tako da mislim, nije. On je ostavio ozbiljne pravne tekstove za sobom. Ali, slomio se ili su ga slomili. Sâm lom je taj koji je protraćen. To znači da uzrok njegove smrti mora biti utvrđen van razumne sumnje o mogućem drugom uzroku. Jedan od imperativa civilizacije tako nalaže. A ko će to učiniti u ovom haosu? Zagorka Dolovac? Poligraf? Bojim se, za sad, niko. Zato ostaje sumnja, jedna od mnogih sumnji ovog mračnog doba, koje traju i traju. Vremenom, gotovo svakoj sumnji jednom dođe kraj. Tek iz nekih ispliva istina.
Dugo već potiskujem ostalo, u nastojanju da ga pamtim onakvog kakav je bio dok se bavio svojim životnim pozivom, pravom. Treba da i drugi, makar bili samo oni iz pravničke profesije, znaju da nije bio samo prevrtljivi, agresivni, sporni političar i nadmoćni advokat sa partijskom podrškom. Bio je nekad nešto sasvim drugo i o tome je ostavio traga.
