SVETISLAV BASARA - Falsifikatori Anastasijevića



Piše: Svetislav Basara

Falsifikovanje para i dela velikih slikara su teška krivična dele i strogo se kažnjavaju - naravno, ukoliko falsifikatori budu savatani - ali falsifikovanje svega ostalog izgleda da je ne samo dozvoljeno nego je često društveno prihvatljivo, a neretko biva i nagrađeno.

Ovih dana smo bili svedoci jednog društeveno prihvaćenog, nekažnjenog, a verovatno i solidno plaćenog falsifikata. Mislim na stihove/koračnice odrecitovane/otpevane - ne znam, nisam gledao - na proslavi Dana pobede koji su pripisani Momčilu Nastasijeviću, a kome su medijski tupoumnici, možda isti oni koji protojereje stavrofore nazivaju protojevrejima stafordima, falsifikovali i prezime pa se veliki pesnik pojavio kao Anastasijević.

Kao što ste se iz onomađašnje kolumne obavestili - i moja neznatnost je nasela na falsifikat. Jeste da mi inkriminisani stihovi nisu zvučali nimalo nastasijevićevski, ali Nastasijevića sam čitao jako davno, možda mi je nešto promaklo, tako sam računao. A falsifikatori upravo na to i računaju. Ne kaže se zalud da novac falsifikuju pokvarenjaci, a da ga šire pošteni ljudi.

Bolji poznavaoci Nastasijevićevog opusa - koji obimom nije veliki, što ne znači da nije vrhunski i stoga (polu) zaboravljen - brzo su raskrinkali uvaljivanje muda umesto bubrega, podiglo se tu nešto prašine, ali sve u svemu naručioce, organizatore i falsifikatore je za sve to zaboleo qwrz.

U celom tom zamešateljstvu meni lično je mnogo odvratnije (i subverzivnije) to što su jednom doista velikom pesniku pripisane stihoklepine nekog zboraškog podnarednika (saznalo se i njegovo ime) nego to što je priredba protumačena kao pokušaj zamene antifašističke tradicije profašističkom. Ja tu ne vidim zaveru, nego tupoumnost. Plus pokvarenjaštvo.

Stopostotno sam siguran da je osnovni motiv scenarista bio da se uvuku u visoka dupeta - i uvlačenje papreno naplate - tako što će u duhu već trideset godina vladajućeg narativa antifašističko-partizansku tradiciju, koja se iz nekog razloga smatra nesrpskom, zameniti ljotićevskom, koja se smatra baš onako srpskom.

Što je zajeb epskih razmera. Ljotićev Zbor (neradnih ljudi) bio je čorbine čorbe čorba kontrainicijacijskih pokreta smišljenih u cilju zatiranja i uništavanja svih evropskih tradicija, uključujući srpsku. Mislim tu na fašizam i nacizam, koji su postali sinonimi, ali uopšte nisu.

Stvar je krenula iz Italije i Nemačke, pa se preko Rumunije, gde je s Kodreanuom i Gvozdenom gardom poprimila „pravoslavnu boju“, proširila i u Srbiju, gde su na taj galimatijas Mita Ljotić, Mita Najdanović i vladika Nikolaj udarili pečat srpskih posebnosti. Stvar je, kao i sa svim falsifikatima, sledeća: falsifikat liči na original, ali nije, falsifikovana novčanica naoko ima vrednost, ali ne da je nema nego te ako je pokušaš proturiti, zatvore u mardelj. Ako vam Srbija poslednjih decenija liči na mardelje, to je zato što se u opticaju nalazi premnogo falsifikovanih stvari.