Piše: Svetislav Basara
Svake dve-tri godine, u gotovo pravilnim razmacima, u Srbiji izbija rat za ćirilicu, posle koga ćirilice u javnoj upotrebi bude sve manje, slično kao što se ratovi za Srbiju veću od ove postojeće završe njenim smanjenjem. Ko bude za to kriv? Kako ko? Zna se. Usual suspects, večiti srpski karadušmani đavo, komunisti, Vatikan, Kominterna, Vašington i Brisel.
Ono što je posebno zaumno i licemerno u tom periodičnom prenemaganju i zapomaganju je činjenica da je rat za ćirilicu bio dobijen, samo što se mlađa populacija tog ne seća. I to su ga bili dobili upravo drugooptuženi - komunisti.
Osobe mojih godina - i oni stariji, ukoliko im se posrećilo da požive - odlično pamte da na teritoriji SR Srbije (bez pokrajina) latinicu nigde nije bilo moguće videti. Ni na javnim natpisima, ni u štampi (uključujući partijsku), ali ne zato što je upotreba latinice bila zabranjena, daleko od toga, nego zato što je - iako su svi znali latinicu - ćirilica bez ikakve prisile bila opšteprihvaćena.
Ja sam recimo prvu firmu ispisanu latinicom video u svojoj šesnaestoj godini, 1969, kada je Getaldus otvorio prodavnicu u Užicu. Sećam se ko da je juče bilo: stojim pred radnjom, sričem „Ghtetaldus“ i pitam se kakve to veze ima sa radnjinim espapom - naočarima.
Na latinici su izlazili Student, Vidici, list Mladost i poneki roman ili zbirka priča autora iz hrvatske ili Slovenije, ali ne svih. Sjajni „Kiklop“, recimo, Ranka Marinkovića (jednog od dobitnika Ninove nagrade) bio je štampan ćirilicom. Da ne dužim. Odnos zastupljenosti ćirilice i latinice na teritoriji SR Srbije bio je otprilike 85:15 u koristi ćirilice.
I tako je to išlo sve do „godina raspleta“. Zato sam ko zapeta puška spreman da napušim svakog ko ustvrdi - a mnogi to danas tvrde - da je potonja predominacija latinice posledica antisrpske zavere, mada ne optužujem ni one koji su rasplitali godine da su radili na popularizaciji latinice, iako su bitno doprineli supremaciji latinice. Nisu znali šta čine.
Tih godina sve stvari - ne samo azbuka - naprosto su upuštene i prepuštene (profitabilnim) stihijama, a srpski jezik, u startu unesrećen, dodatno je upropašćen masovnom zloupotrebom u svrhu laganja, mašćenja, konfabuliranja i teoretisanja o zaverama. Cinik bi mogao reći da se jezik osvetio tako što je počeo da se piše latinicom.
Da sve bude crnje i gore po ćirilicu, vodeći bojovnici za srbsko pismo iz rata u rat su sve kilaviji. Nema tu više lumena kalibra Ljilje Smajlovićke i Ratka Dmitrovića, u prvim borbenim redovima su se našli borci za ćirilicu koji muku muče s rečima, a poneki bogme i natucaju srpski.
Izgubimo li ćirilicu - nariču (u stvari prete) bojovnici - izgubićemo identitet. Tu na delu imamo još jedan stari srpski zanat - zamenu teza. Ćirilicu smo izgubili zato što smo izgubili identitet. Doći će dan - i možda nije daleko - kada će ćirilica pobediti, ali će sve što se njom može napisati biti - ja Tarzan, ti Džejn.
