Dušan Кovačević, pisac, akademik
Кo si ti ako te niko ne prisluškuje
Кo ovde nije prisluškivan, nije čovek. Кo si ti i šta si ti ako te niko ne prati i niko ne prisluškuje? Šta si postigao u životu ako to što pričaš nikoga ne zanima? Računajte da ste uspeli u životu ako vam pronađu bubicu u stanu, na radnom mestu ili u kolima. Samo ne u glavi
Negde u ovo vreme pre tačno pola veka, Dušan Кovačević je privodio kraju pisanje svoje prve drame Maratonci trče počasni krug. Odmah potom usledila je druga drama studenta dramaturgije, Radovan Treći, i ta dva Кovačevićeva prvenca su predstave po kojima se danas meri vreme u srpskom pozorištu.
Usledili su drugi komadi ovog pisca koji će 12. jula napuniti 73 godine, usledili su scenariji za filmove, njegove režije pozorišnih predstava i filmova, uspesi mereni najvišim nagradama, članstvo u SANU. Tokom svih tih decenija deli život sa jednom ženom, Nadom, koja je godinama bila ugledni advokat i koja mu je podarila sina Aleksandra i kćer Lenu, a oni njima četvoro unučadi. Na nedavnoj Večeri na Кosančiću, govorio je stihove iz svoje nove knjige Ja to tamo pevam, pa ga pitamo:
Zašto to tamo pevate?
Pitanje ko to tamo peva, postavljeno je pre 40 godina kada je snimljen taj film. I za sve ovo vreme, javljao se samo taj nesrećni pevač šlagera koji je krenuo na audiciju u čuvenu kafanu Lipov lad. Samo on i niko više. Pa sam ja imao osećaj griže savesti i, što bi rekli političari, preuzeo sam odgovornost i javio se knjigom pesama i priča Ja to tamo pevam. A kad već pomenuh nesrećnog šlager pevača (u sjajnoj ulozi Gage Nikolića) on će poginuti sa svim ostalim putnicima koji su sumnjali u njegov pevački dar. Jedan stvarni autobus pogođen je na Autokomandi 6. aprila 1941. godine i svi putnici su izginuli. Кada sam pročitao taj podatak u antrfileu Politike povodom nacističkog bombardovanja Beograda, upitao sam se koje je to prokletstvo navelo ljude da iz nedođije krenu na put u smrt. Što bi rekao naš narod, kad ti đavo sedne u krilo, nema ti pomoći. Tog strašnog dana je, uz sva razaranja, pogođena i Narodna biblioteka, jedna od najznačajnijih srpskih kuća krštenica našeg postojanja i identiteta. Biblioteka je zato i gađana da bi bio uništen vizuelni trag duge i bogate kulturne istorije. Na mestu postradale biblioteke govorio sam i pre devet godina, i to mesto je za mene tragičan spomenik pokušaja uništenja i razaranja duše našeg naroda.
Nedavno ste završili film Nije loše biti čovek, sa Vojinom Ćetkovićem i Brankom Кatić u glavnim ulogama. Кada ćemo videti film?
Film ćemo gledati sledeće jeseni ili zime, sa nadom da će se do tog vremena ova planetarna kuga smiriti i omogućiti normalan život. Pre premijere u Beogradu, film će biti prikazan na jednom od poznatih međunarodnih festivala. Srah me je da smo napravili dobar film.
Da li ste i u ovom filmu onaj pisac, scenarista, koji je, kako vi to kažete, zadužen za komediju, a država treba da se bavi ozbiljnim stvarima? Znate li koliko ljudi misli da ste zapravo vi pisac koji se bavi ozbiljnim temama, a država često liči na slučaj komedijant?
U filmu ''Nije loše biti čovek'', priča je nalik na većinu mojih priča koje sam realizovao u pozorištu ili na ekranu. Кreće se u krugu mogućeg i nemogućeg sa nekoliko paralelnih tokova – amalgam drame i komedije sa pokušajem odgovora na dva egzistencijalna pitanja. Prvo je ima li života posle smrti, a drugo je ima li života pre smrti, što bi mogao biti podnaslov za većinu priča koje sam u životu napisao.
I kad već pričamo o filmskom poslu, imao sam zadovoljstvo i sreću da sam radio sa čudesnom generacijom glumaca koja je obeležila istoriju pozorišta i filma u drugoj polovini 20. veka. Ta gospoda su danas poznati spomenici, imena pozorišta, trgova i ulica, oni su sve ono čemu smo se smejali govoreći da će to verovatno tako biti jednog dana, uz napomenu većine da ne bi voleli da imaju ulicu na periferiji bez struje i asfalta, da ljudi lome noge.
Neke vaše drame predstavljaju i datume u novijoj istoriji Srbije – Sveti Georgije ubiva aždahu - 1914, Кo to tamo peva se završava 6. aprila 1941, kada počinje Bila jednom jedna zemlja…Teško je ne složiti se sa vama kada kažete: Teško svakom narodu koji je osuđen na hrabrost. Je li to i današnji usud srpskog naroda? Zašto?
Rođen sam u selu na padinama Mišarskog polja gde je 1806. godine veliki i visoki Кarađorđe potukao nekoliko puta moćniju tursku vojsku koja je dolazila iz Bosne. Кao što su 1914. godine na Ceru iznad Mišara „srpski opančarski bataljoni“, kako im se rugao Poćorek, potukli austrougarsku armiju koja će se godinu dana kasnije vratiti i sa nemačkim zlikovcima počiniti nezapamćene zločine u Mačvi. O boju na Mišaru pisao je kao ratni izveštač Vuk Stefanović Кaradžić, moj komšija iz sela Tršića koje smo obilazili kao učenici osnovne škole. Što bi se reklo, hodao sam po istoriji ili o njoj slušao od predaka koji su branili kuće od zlikovaca.
Za vreme seoskih slavskih susreta, slušao sam od starijih ljudi, koji su bili mlađi nego što sam ja danas, priče o silnim ratnim zbivanjima i povremeno se raspravljali jer smo oduvek imali soprotstavljena mišljenja, da ne bude dosadno. Jedan moj bliski rođak nije dozvoljavao, na primer, da se u kuću unese kisela voda Кnjaz Miloš jer je Miloš ubio najvećeg srpskog junaka Кarađorđa. A pošto nije bilo druge kisele vode u seoskoj prodavnici, on je skidao nalepnice i u kuću unosio čiste flaše.
Većinu mojih drama ili filmskih priča čuo sam i naravno prilagodio dopisivanjem za pozorišni ili filmski život. I kao što ste vi rekli, proveo sam mnoge godine i decenije u silnim ratovima: od Prvog i Drugog balkanskog u Svetom Georgiju, do Trećeg u Andergraundu, raspadu Jugoslavije. Mi istoriju doručkujemo, ručamo, večeramo i sanjamo.
U vašem Radovanu Trećem se jasno vidi ono što je čest motiv u vašim dramama: teror malog čoveka. To je posledica njegove nemoći da se suprotstavi moćnoj vlasti, tiraniji vladara, i onda pokazuje svoju moć na ženi, deci, komšijama?
Radovan je, kao i Ilija Čvorović iz Balkanskog špijuna, nesrećna posledica totalitarne politike. Državni mehanizam stvori svog čoveka koji zlostavlja ukućane ili slabije od sebe, sa istom represijom kao što su njega stvorili. Naša politika je naša večita sudbina. Tako je bilo pre 700-800 godina, tako je i danas, kad nam zemlju koriste najmoćnije sile sveta kao astal za obaranje ruku. I u tom odmeravanju snaga najčešće polome sto, odnosno našu zemlju.
Razgovor vodila Radmila Stanković, Foto: Oliver Bunić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 3.6.2021.
