Кokan Mladenović, reditelj
Srbija je zemlja neslobode i straha
Pozorište je prirodna opozicija svakoj vlasti, a kamoli ovom nesrećnom skupu secikesa, prodavaca magle i ibijevskih kreatura koje upravljaju ovom zemljom. Pozorište je, od osnutka do danas, jedina umetnost čitavog polisa
Ove godine, u Novom Sadu, 66. Sterijino pozorje traje od 18. do 26. juna. Selektor Milivoje Mlađenović odabrao je u zvaničnoj konkurenciji 10 predstava među kojima je i Šindlerov lift u režiji Кokana Mladenovića, rađen po istoimenom romanu pisca Darka Cvijetića, koji je ove godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za roman Što na podu spavaš.
Našeg sagovornika, reditelja Кokana Mladenovića, pitamo šta je presudilo da roman Šindlerov lift pretvori u predstavu čija je premijera bila u aprilu ove godine na sceni sarajevskog Кamernog teatra 55?
„Darko Cvijetić je svetionik u jednom mutnom moru zverstava, neljudskosti i mržnje, koji su proizveli stravične zločine u Prijedoru i njihov sluzavi trag pronele do današnjih dana. On je pesnik koji, poput Vergilija, silazi pod zemlju, u masovnu grobnicu zajedničkih sećanja, da bi, prekopavajući olovkom po tom smetlištu naših bivših života, tragao za ljudskošću, za ostacima dobrog u svima nama, a dobro u Crvenom soliteru u Prijedoru, u kome pisac još uvek živi, znači nadu, a nada je jedino na čemu Bosna, otrovana nacionalističkim politikama i strategijom nepomirenja, može da zasnuje svoju budućnost.“
Roman Šindlerov lift prati događaje u jednom prijedorskom soliteru, „vertikalnom selu“, kako ga naziva Caka poštar, jedan od junaka priče. Taj Crveni soliter metafora je Jugoslavije, zemlje koju ja i mnogo onih koje poznajem doživljavamo svojom jedinom domovinom. Od useljavanja stanara, 1975. godine, pa sve do početka rata u Bosni, taj soliter će živeti svoje „jedinstvo suprotnosti“, u njemu će živeti najrazličitiji predstavnici društvenih slojeva i pripadnici svih naroda SFRJ. Slaviće se Prvi maj i pevaće se, slaviće se Božić i pevaće se, slaviće se Dan republike i Bajram i pevaće se, a onda će početi rat i poklaće se. Od vrata do vrata, od sprata do sprata. Aristotel kaže da je osnov prave tragedije da su oni koji stradaju „svoji“, da su bliski i jedni drugima poznati. Neumesno je, naravno, komparirati zločine, poput genocida u Srebrenici, stradanja sarajevskih civila ili progona i ubijanja hiljada ljudi u operaciji „Oluja“, ali ono što izdvaja prijedorske zločine u odnosu na njih, ono što ih čini monstruoznijima je činjenica da su više od tri hiljade prijedorskih muslimana, stradalih početkom devedesetih, poznavali svoje dželate, bili sa njima bliski, da su delili život sa onima koji će im dodeliti smrt.
Nad tim fenomenom Darko Cvijetić stavlja upitnik na koji je vaša predstava pokušala da odgovori prevodeći literarne u scenske metafore? Šta se to dogodi u čoveku da ubije drugog čoveka?
Zavešće vas ideologije, huškaće vas nacije i na zlo terati vođe, ali u trenutku kad dozvolite sebi da ubijete drugog čoveka, kraj vas neće stajati ni Mefisto zla u liku Slobodana Miloševića, ni ratni zločinci i preispoljne kukavice poput Кaradžića i Mladića. Stajaćete sami nasuprot nekog druge vere i druge nacije i čovek u vama ubiće drugog čoveka, ubijajući istovremeno i nepovratno i samog sebe. Šta se to prelomi u čoveku koji dozvoli sebi tako radikalni čin? Na tom piščevom tragu, na toj očajničkoj potrebi za ljudima i ljudskim, nakon svega, zasnovali smo naše pozorišno istraživanje romana. Rezultat tog istraživanja je predstava koja u sebi sadrži ne samo čitalačkoj publici poznate likove iz samog Šindlerovog lifta, već mnoge scene i likove nastale na osnovu pesama i poetske proze Darka Cvijetića. I, naravno, ta predstava ne bi bila moguća bez ogromne ljubavi, slobode i radosti igranja koje moji saradnici i ja delimo u susretu sa sjajnim ansamblom Кamernog teatra 55.
Radmila Stanković, Foto: Oliver Bunić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 17.6.2021.
