Piše: Teofil Pančić, kolumna za portal ''Autonomija''
Leto je na izmaku, i iako je naša lokalna zvezda sa poluperiferije Mlečnog puta sijala i žarila jače nego ikad, jedva da smo ga osetili. To jest, klimatski je bilo leto, ali društveno… izgleda da letnje pauze u našim životima nema niti će je ikada više biti. Što smo plandovali – plandovali smo…
Štošta se, dakle, dogodilo u prethodnim žarkim nedeljama, ali ima jedna stvar koja je, čini mi se, ostala pomalo potcenjena. To jest, govorilo se i pisalo o njoj mnogo, ali njene prave implikacije uglavnom su ostajale izvan fokusa.
Telekom Srbije je, dakle, od SBB-a „preoteo“, po sumanuto visokoj ceni (koju prodavac ni u snu ne bi zatražio) prava na prenošenje najboljeg fudbala na planeti, dakle engleske Premijer lige. I to za ceo „region“ u paketu.
Ako nas ne zanima fudbal mogli bismo reći – pa šta? Samo, ovde nije reč o fudbalu. Ako nam je svejedno na kojem ćemo televizijskom kanalu – i kod kojeg kablovskog operatera – ubuduće gledati Liverpul i Totenhem, opet bismo mogli reći: čudna mi čuda. Samo, ovde nije reč o televiziji. Ako na stvar gledamo kao na normalnu tržišnu utakmicu u kojoj jedni pobeđuju, a drugi gube (i ljute se), opet možemo reći da nas je baš briga. Samo, ovde nije reč ni o tržištu.
Ono što se zapravo dogodilo ozvaničenje je jedne tektonske promene u obliku ovog društva i u položaju svakoga od nas unutar njega. Pre nego što tu promenu nazovemo onako kako joj pripada, hajde da vidimo o čemu se tačno radi.
Telekom Srbije je javno preduzeće, finansirano javnim (dakle: novcem svakog čitaoca, a i svakog nečitaoca ovog teksta) novcem, a pri tome je u ogromnim dugovima, do kojih je došlo očigledno poslujući po političkim direktivama i potrebama vladajuće vrhuške, a ne po ekonomskom rezonu, kamoli po načelu javnog interesa. Kao takav, Telekom se pojavljuje na tržištu televizijskih i internet provajdera da bi nelojalnom konkurenijom, dakle, nafilovan parama koje nije zaradio nego su doslovno obrane iz naših džepova, potisnuo sa tržišta svaku politički, a ne ekonomski smetajuću konkurenciju, što u ovom slučaju znači SBB. Zašto SBB? Svakako ne zbog fudbala. Nego zato što je SBB vlasnik jedinih dveju televizija sa malo ozbiljnijim dometom, budžetom i kadrovima koje se ne uređuju na Andrićevom vencu i drugim odajama vlasti, nego tamo gde je normalno da se mediji uređuju. Samim tim, to su jedine televizije koje prema vlasti imaju kritički odmak, onakav kakav je u zemljama koje nisu podlegle pošasti „iliberalne demokratije“ sasvim normalan. A što Srbija, nažalost, nije već skoro deceniju.
SBB se, međutim, pokazao kao prilično žilav suparnik, što se vidi i po njegovom udelu na tržištu. Jedan od aduta ove firme svakako je i atraktivan sportski program („ljudi to vole“), a njegova kruna su prenosi engleske i, do nedavno, španske fudbalske lige. Jednačina izgleda ovako: sa engleskim fudbalom i drugim atraktivnim sadržajima, dobijate i televizije N1 i Nova, na kojima se možete obavestiti da ipak i dalje postoji stvarnost izvan somnabulnih psihodeličnih iskaza Vučića, Brnabićeve, Vulina, Stefanovića i ostalih Mirovića. „Ponuda“ Telekoma je ovakva: ako želite najbolji fudbal, i štošta drugo, moraćete sa pretplatom da pređete kod nas; oh da, usput ćete izgubiti N1 i Novu, jer mi to, naravno, nemamo i nećemo imati u svojoj ponudi. Iz razloga koji nisu ekonomski – kao što ništa u vezi s poslovanjem Telekoma u ovoj sferi nije ekonomsko – nego čisto politički.
Tako se krug zatvara: javni Telekom, netransparentno i neograničeno „bustovan“ našim parama, koristi naše pare u maniru pijanog milijardera, da bi uz njihovu pomoć ugušio svaku alternativu, da bi nas sprečio da čujemo i vidimo bilo šta osim onoga što organizovani otmičari države i silovatelji društva žele da vidimo i čujemo. Na taj način, mi finansiramo vlastito poniženje, degradaciju i naposletku propast, društvenu i pojedinačnu. I još pride i širimo tu infekciju na „region“, ojačavajući tako položaj ne Srbije, nego njenih sve nezajažljivijih otmičara.
Kada je akcija netržišnog otimanja televizijskih prava završena, javio se i sam Gospodar, da sa sebi svojstvenim prizemnim cinizmom uspešno obavljen posao zaključi, smejući nam se svima pravo u lice. Šta nam je, dakle, Vučić tom prilikom poručio, sve zevzečeći se slaboumno na temu „beloruskog fudbala“ i tako toga? Ne samo da je ukinuo skupštinu Srbije, regionalne autonomije i gradske samouprave, slobodne javne medije na čelu sa javnim servisom, nezavisno sudstvo i slobodan univerzitet (uz neke još prisutne džepove otpora) i gotovo sve drugo što je temelj demokratskog društvenog uređenja, nego se oseća toliko slobodnim i silnim (očigledno je valjda sada svakome: mera njegove slobode i sile mera je naše slabosti i zarobljenosti) da nam poruči kako je sasvim OK da nam uzima pare iz džepova po svom nahođenju, a onda ih rasipa na stvari uperene protiv našeg najboljeg interesa, a u korist vlastitog održanja na vrhu jedne nelegitimne i suštinski nezakonite oligarhije. I da našim parama gradi imperiju uz čiju pomoć bi politički preživeo čak i neki još nezamislivi trenutak pada sa nedostojnim marifetlucima osvojenog trona.
Eto, to se promenilo ovog leta: više nismo ni formalno slobodni građani, nego smo sasvim doslovno kmetovi jednog razularenog feudalca koji nam guli kožu s leđa po svom hiru i ćeifu, i ne krije više da nas je tako lepo dresirao da uredno finansiramo mehanizme za održavanje i unapređivanje sopstvenog ropstva.
