Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Moguće je da se bližimo raspletu. Oseća se zlo na izdisaju, uz krike i odvratni zadah telesine koja se brani i napada ispuštanjem otrova. Videli smo i gledamo jezive prizore agonije, ubijenu prirodu sa lobanjom iskopanom iz budućnosti.
Videli smo neprijateljske trupe u oklopima policije. Ta sila bez uma ne pripada nikome, pretvorena je u mrtvu stražu Čudovišta koje se ubrzano raspada pred svojim strašnim licem. Odredi dresiranih nasilnika uskoro neće znati šta će sa svojim pendrecima. Šta će učiniti sa sobom onaj major policije koji je navukao na svoje nekadašnje lice obrazinu esesovske revnosti? Čiji ste vi momci koji držite mozak u čizmama? Imate li odgovor na pitanje jedne starice: koja vas je majka rodila i zbog čega? Jeste li nečija deca?
Gde će da se dene gospodar pomrčine i tragač po prostorima fantastičnog ludila i kukavičke surovosti, A.Vulin kad se tama razgrne?
Gde će da nestane onaj Vučićev nacista sa Pinka koji je Mariniku proglasio neprijateljem jer je Rumunka? Šta može da učini sa svojom arijevskom čistotom, savršenstvom lica i tela, oblikom lobanje koja garantuje čisto poreklo iz podlačke pripizdine i moralnog dna septičke rupe. Je li on određen da bude srpska Rifenštal, reditelj Trijumfa volje u ovdašnjem rajhu?
Gde će da ode Ana, egzotična sadnica iz ulice brestova, koja se čudesnim putevima evolucije premetnula u prizor čežnje za tvorcem. Kako će objasniti svoju podaničku tupost koja je do iznad neba uzdizala veliko zlo. Postala je glasnik koji saopštava najgore vesti, nosač zvukova mržnje, ikona rasula koja u simbiozi sa svojim vitezom čini zlokobni vladajući par, jedno telo nastalo ukrštanjem nadmene ružnoće.
Šta će da radi i gde da utekne ugledni član sekte, koji je trenirao trupe sa motkama, macolama i čekićima, učene na viteštvu srBskih junaka sa murala i nacističkih fanatika iz kristalne noći. Marinika je ovde proglašena drugačijom, a bićemo svi. Gospodari stigli iz svoje crne prošlosti i pustih zverojebina, puštaju krv svima koji ne liče na njih.
Kako će se kad joj dođe vreme rasturiti kozačka skupština, koja je brižnom selekcijom jedne volje sabrala najgore što Srbija ima. Ta gomilu pod drilom drži se kao nastrani incident pred začuđenim svetom.
Gde će svi oni? Šta će biti sa njima dan posle, kad utrne fanatizam, a tvorac distopije se za samo jedan tren pretvori u ništavnu plačnu kreaturu, koja se vratila svom čistom obliku bez jeftine tiranske glazure. Bez mikrofona i seiza, bez posluge i laskavaca. Bez ikoga pod sobom na golom podu.
Kakva je u slomu posluga slomljenog tiranina? Reći će da su bili primorani. Da imaju porodice, a nikada nisu verovali u ono čemu su klicali. Bili su uvek protiv, no nisu smeli da kažu, čak su i govorili ali se nije daleko čulo. Rušili su ga iznutra, znali su njegove užasne tajne, bacali mu sline u čaj. Samo da je još malo potrajalo, sve bi mu rekli u glavu, pa šta bude. Pljuvali su ga u lice kad niko nije video i jedino su zbog toga čuvali njegovu sliku u dnevnim sobama i na kredencima.
Slutili su da je u opticaju lažni car, kukavica i propalica, krivokletnik, neradnik i ludak. Ali im se nije dalo da to kažu, nisu stigli, a odmah su znali ko je on i odakle je stigao. Sad konačno mogu kad je on okovan u gvožđa, ako ih organi puste, da mu skrešu, i pokažu prkos za sve godine u kojima su pojeli čoveka u sebi.
Oni najbliži njemu su imali najbolje namere, tako će reći, svi su zločini počinjeni u ime naroda, narod ih je birao. Uhvaćeni su kad im je krenulo, trebalo im je samo još malo vremena. Ispravili bi sve nepravde, vratili otetu slobodu, podelili narodu opljačkano, oterali trovače trave i poljskog cveća, očistili vodu, i svoju prošlost, dali ljudima sve što je ostalo od vazduha. Uvek su bili protiv oduzimanja daha. Samo kad bi dobili makar još jednu priliku. Makar još jednom. Šta je život bez vlasti? Ništa!
Mnogi će je i dobiti kao dželati koji služe bilo kome. I biće ponovo moćni a svoje strašne rodoslove pripisivati drugima. Novinari sluge premetnuće se u borce za demokratiju i čuvare novog poretka. Sarapa će napraviti još jedan salto i izgovarati svoje budalaste ode kome treba. Pink će slaviti pad diktatora, a njegov vlasnik će uspeti da postane najbolji prijatelj novih vlasti. Uvek je uspevao, zato njegova limenka puna otpada još stoji tamo.
Mislite da sve ovo nije moguće? Naravno da je moguće. Ovo je podneblje gde se uzgajaju ljudi od plastelina, zadovoljni šta od njih nastaje pod tuđim prstima.
Tako je već bilo. Sećamo li se radikalskih orgijanja i istorije zločina. Sto za jednoga u mrkloj noći.
Da ovde postoji pamćenje, Čudovište nikada ne bi moglo da ovlada ljudima.
