Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 29.12.2021.
Održaću još jedan istorijski govor, epski i lirski osvrt na godinu koja odlazi tamo gde je moja čista prošlost. Počeću kao major Gavrilović: vaši životi više ne postoje, oni nisu vaše vlasništvo. Sve što je ostalo od vas - udeljujem ja!
Čestitam vam sebe, zavidim narodu koji me ima. Hvala Jorgovanki koja me je proglasila vitezom, i pitala da li znam da me Srbija nije dostojna. Ne bih sada, uoči praznika koji ću provesti radno, merio dostojnost jednog srećnog naroda. Nije mi bilo lako da zapadnem vama, izabrao sam vas sticajem srećnih okolnosti po vas. I svim silama se trudim da od mase podanika napravim materijal krotkih stvorova, da vas dresurom oblikujem po zamisli moga neuporedivog uma. Da vas kao moje delo bez stida prikazujem svetu.
Neću da slavim, ja sam čovek koji živi asketski, daleko sam od svakog hedonizma. Želim da me slavite vi, moji najveći podvizi tek dolaze. Nameravam da vas usrećujem čitave noći dok vi razdragano pevate po trgovima u čast mog postojanja. Očekujem sebe u pesmi na vašim usnama. Niko osim mene nije dostojan pesme.
Živimo u istom velikom vremenu. Dragi prezreni moji, budite ponosni što smo savremenici. Tako ostajete zapisani kao divna stvorenja koja su živela kad i ja, oplemenjena mojom božanskom harizmom. Volim sve koji me vole i iskazuju ljubav. Kad bolje razmislim, ne volim nikoga, sve vas strastveno mrzim i tako iskazujem svoju zamisao o ljubavi. Ko ste vi da uopšte bilo šta osećam prema vama? Ali, rekoh sebi, praznik je, daj da jadnicima udelim nekoliko lepih reči. Moj glas, to je rajski nektar od koga se živi, besede koje se pamte i ne prestaju.
Ne bih više o sebi, ali evo na primer ja! Moja hrabrost daleko nadmašuje bilo čiji kukavičluk, moja pamet nas je dovela dovde. Ne umem da lažem, i niko me još nije zatekao u istini.
Želim da noćas svi slave ljubav prema meni. Ja još nisam doživeo klicanje na trgovima, cveće pod točkovima, slike na zidovima, vojničku pesmu svom vrhovnom vojskovođi. To me dovodi do tuge, do očaja pred saznanjem da emocije mojih mlitavih vojnika ostaju učaurene pod novim šlemovima koje sam lično kupio. Doživotna vladavina, to je minimum koji želim za sebe nad vama i vama pod sobom.
Lično sam pazario lekove, tenkove, aspiratore, avione, svinje, fabrike iz doba Jure. Kinezima sam doveo Vijetnamce kao robove, prvi sam koji je izazvao krizu na Dalekom istoku u Srbiji. Molio sam moje intimne prijatelje Sija i Putina, šta sam ih molio to samo mi znamo, i rekli su mi: ne brini Aleksandre, samo javi, tu smo za tebe. Makronu sam ispratio novogodišnju čestitku: pozdrav tebi, moj Emanuele! Kad ćemo na patku sa malinama kod Maksima? Angeli sam za penziju poslao štrikaći pribor.
Meni su se Đilasovi mediji smejali zbog hoklice na kojoj sam sedeo kod Trampa. To su obične laži, u Beloj kući sam imao dobru stolicu i primljen sam kao ravan ravnome. Mi smo cenjeni u svetu, zahvaljujući mom ugledu. Svuda gde idem, dive se mojoj pojavi i otresitom držanju, mom ponosu i prkosnom običaju da se sagnem do patosa za svoj narod, jedini koji imam.
Ovde u zemlji pokušavaju da ruše mene, nišani me ko stigne. Svakoga dana izbegnem bar po jedan atentat. Ako padnem ja, ode Srbija. Gde bi otišla bez mene, to niko ne zna, čak ni ja. Rulja je blokirala puteve, ja sam morao da im kobajagi učinim neke ustupke, a sada, pred noć slavlja ja vam obećavam: Rio Tinto ostaje u Srbiji. Naravno da moramo da ga proteramo, i ja ću ga proterivati. Ali on će ostati, takvi kao Tinto ne mare za proterivanje. Projekat Jadar niko ne sme da dira, to je, braćo i sestre naša zelena agenda. Gde bi kopali ako neće kod nas? Pokazaću vam kako izgleda rodna zemlja kad se prevrne, prvi ću otići u nove Gornje Nedeljice na jalovini.
Kad je bila ona oluja, dragi građani, građanke, narode, migranti i ostali, imali smo neke probleme u TENT-u. Rekao sam Mići da to više ne ide tako. Aman Mićo, dosta je bilo, mulj ne gori, iako je to Đilasovo maslo. Mića zna o čemu smo razgovarali. Mića je moj prijatelj, ali o elektranama zna manje od mene. Svuda svi znaju manje od mene, samo zato što ja znam više od svih. Staviće Mića prase na ćumur u rejonu kopa E, pa možemo još da pričamo gledajući taj divan pejzaž. Ja mislim da u EPS postavim mog Marijana Rističevića, taj brzo uči. Odavde mu poručujem, Marijane, sedi na traktor i idi za Vesićem da bereš drva, uglja u Kolubari više nema.
Borba protiv mafije se pretvorila u napade na moju porodicu. Ne dam Andreja ni Danila. Ne dam kumove Veselinovića i Radojičića, branioce Kosova i graditelje Beograda.
Ne dam Šarića i Simonovića. Piromani koji pale kuće, mogu da razgore oganj svake pobede. Ne dam Čomićku i Zoranu. Ne dirajte mi Demostena Atlagića. Ne dam Vesića, bez Malog ne mogu. Belivuka su mi oteli, ali se uzdam u Apelacioni sud. Ne dam Vulina, Nešu vam ne dam, on je odbrana zemlje. Dijanu držim na sigurnom, ona je samo moja. Ne dam Dariju, ne dam ni Anu moju slabost i moju snagu, lepu ikonu vlade, narodnu radost i veselje.
Ne dam sebe, šta bih ja bez sebe i gde biste vi bez mene? Ne dam nikoga od nas, bez nas svega ovoga ne bi ni bilo.
Ne dam vlast, ni na izborima ni bez njih. Ne priznajem da je postojalo bilo šta pre, niti će postojati nešto posle mene.
Sledi najduža noć, narode moj! Više neće biti svitanja.
