Poštovana premijerko, i ja sam tužan…
Tužan sam što mi prodajete zemlju stranim investitorima koji ubijaju sav život u njoj…
Tužan sam što su mnogi moji drugovi otišli preko i što ne znam kad ću ih videti opet…
Tužan sam što za Krušik niko nije odgovarao sem poštenog čoveka…
Tužan sam što ja nemam stanove u Bugarskoj, bar jedan “mali” onako mali baš kao Mali…
Tužan sam što moji prijatelji rade za 350, 400 evra – velika većina…
Tužan sam što decu lečimo SMS porukama…
Znate, tužan sam i što neki ćelavci sa kapuljačama, štanglama i čekićima tuku moj narod… Tužan sam što policija, umesto da interveniše “u službi građana”, ona se sklanja. Tužan sam što je takva policija…
Vidite, tužan sam i što naš predsednik naziva deo mog naroda fašistima.. kako li nas drugi vide, ako on dozvoli sebi da bilo kog Srbina, ma i najgori bio, nazove FAŠISTOM.
Tužan sam ja i zbog Jutke, tuga mi je i zbog bungalova Dejana Pavlovića, tužan sam i zbog onih “bakljaša” koji su se slobodno šetali gradom dok sam ja poštovao vanredno stanje…
Vidite, mnogo sam tužan i zbog Olivera Ivanovica, slučaja “Jovanjica”…
Duša me boli zbog pada helihoptera i pogibije Omera Mehića, Milovana Đukarića, Nebojše Drajića, Ivana Miladinovića, dr Dževada Ljajića i dr Miroslava Veselinovića.
Srce mi se cepa i zbog petodnevne bebe porodice Ademović. Tužan sam ja i zbog “Kantrimena” i Luke Jovanovića, tužan i zbog Ivane Bodrožić… Tužan sam i zbog Milomira Milivojevića i Milojka Ignjatovića…
Znate li samo koliko sam tuzan zbog Andree Bojanić… Zaboravili ste?
Sećate li se Stanike Gligorijević? I zbog nje sam tužan…
Tužan sam što i ja nemam tetku u Kanadi…
Tužan zbog trga Slavija… Umesto da me veseli novogodišnja rasveta, kad vidim koliko košta, i ona me rastuži…
Tužan sam i zbog donacije Klintonu, Asomakum-a, PKB -a, tužan sam zbog rušenja u Savamali, zbog 300.000 evra u torbici, tužan sam zbog doktorata i diploma, dok poštena deca uče i odlaze…
Tužan sam ja i zbog vaše vile na Dedinju…
Tužan što ste mi sjebali 30 godina zivota, SVI VI ZAJEDNO! I što se bojim da se to i ne može skoro ispraviti.
Najviše sam tužan što kad me budu pitala deca ‘a gde si ti bio, gde su bili ljudi?’, neću umeti da im odgovorim.
Ne mogu više, UBI ME TUGA…
PS. Draga bako, neće nas taj jedan Vaš ručak izvaditi iz govana…
S poštovanjem
Izvor: Facebook/Ivan R. Ivanović, Direktno.rs
