Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Imao je osam godina kada ga je bomba oslepele i odnela mu šaku. Posle je, kao srednjoškolac, pao sa šestog sprata i - preživeo. Uz ogromni trud završio je fakultet, bio profesor, pisao poeziju... I, u međuvremenu, postao jedan od najboljih slepih šahista Jugoslavije i sveta – Dragoljub Beretić.
Njegovo ime poznato je mnogima, naročito Novosađanima, gde je Baja, kako su ga zvali, proveo veći deo života. Sa ekipom Jugoslavije osvojio je tri zlatne i dve srebrene olimpijske medalje, a na svetskom prvenstvu za slabovide šahiste bio je treći. Osvojio je i nekoliko majstorskih turnira za one „sa zdravim vidom“, protivnici mu nisu bili problem.
Problemi su počela kada je država ignorisala ono što je Beretiću i drugovima pripadalo. Tako se desilo da je Dragoljub sa svojim kolegama, Sretkom Avramom, Brankom Negovanovićem i Živom Markovim, takođe slepim šahistima, morao da tuži Srbiju tražeči od nje ono na šta su drugi sportisti imali pravo – nagrade i priznanja.
Umesto da ih država uvažava, „zaboravila“ ih je, i ignorisala. Šahovski savez je ukazivao na problem, ali... Ni domaći sudovi nisu imali razumevanja, nisu umeli da prepoznaju diskriminaciju ili su i sudije mislile da su slepi šahisti manje vredni od ostalih.
Ali ne bi Dragoljub i drugovi pobeđivali da nisu navikli da se bore, da nisu bili uporni uprkos tome što ih život nije mazio.
Pomenuta četvorka tražila je i dobila zaštitu Suda za ljudska prava u Strazburu. Srbija je osuđena da plati svakom od njih po 4.500 evra i oko 4.000 evra na ime sudskih troškova. I opet je dospela na stub srama kao zemlja u kojoj se gaze ljudska prava.
Da li je nekoga briga za to? Slepih šahista nema mnogo, oni ne utiču na rejting i na izbore, na njima se ne može profitirati kakvom javnom nabavkom, niti im se može uzeti procenat od nacionalne penzije.
Uostalom, Srbija ima svog najvećeg šahistu koji matira koga hoće i kada hoće, koji se za sve pita kod koga su svi budžeti i sve kase. Njemu šah služi samo da ubeleži poene kad dođe kakav Izetbegović ili kad mu pacer Stefanović pravi društvo u „zatočeništvu“. Koliko on ceni šahiste vidi se upravo po ovom „strazburskom“ otvaranju.
Nego, pitam se da li bi slepi šahisti bili diskriminasni da su kojim slučajem kakav rod sa premijerkom, sa zamenikom gradonačelnika, sa predsednikom. Sa onim Udovičićem ili Malim... Za njihove bi se našao i novac i način da budu isplaćeni.
Kad se tako vlast odnosi prema olimpijskim šampionima, onda nije nikakvo čudo što radnici iz Vijetnama u Zrenjaninu imaju tretman robova, što smutljivci pelješe migrante, što Beograd vraća u Bahrein čoveka koji će možda biti pogubljen... Ovakvu državu treba tužiti ko god može i gde god može.
Žao mi je jedino što je Veliki Dragoljub sa početka priče umro ne dočekavši odluku iz Strazbura. Ali, njoj će se obradovati njegovi unuci.
