Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 21.2.2022.
Iako kampanja Srpske napredne stranke nikada nije ni prestajala, organizovanjem predizbornog mitinga u Merošini, na kome se građanima obratio Aleksandar Vučić, označen je početak nove predizborne faze čiji su cilj aprilski izbori. Pored Vučića, građanima Merošine, kao i svima ostalima koji su dovezeni autobusima, obratili su se: dr Danica Grujičić, direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju, kao i dr Stojan Radenović, profesor Mašinskog fakulteta u penziji. Ovaj matematički „genije“ poznat je domaćoj javnosti i kao jedan od „sto najuticajnijih umova sveta 2015“, zbog čega je godinu dana kasnije dobio odlikovanje od tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića za izuzetne zasluge u oblasti prosvete i nauke. Tokom narednih godina, dosta se pisalo o tajni Radenovićevog impakt faktora, kao i o njegovoj pripadnosti „citatnom kartelu“, što mu je omogućilo visok indeks citiranosti. No ono što je mnogo interesantnije zapravo je Radenovićeva politička biografija koja se vezuje za nekoliko beogradskih političkih protesta, u periodu od pola veka, koji uokviruje vreme njegovih studija, posvećenosti matematici, univerzitetskoj karijeri i naposletku pronalaženju načina da se visoko kotira u svetu akademske statistike. Izgleda da je Radenovićeva citatna invencija u dubokom dosluhu sa glavnim naprednjačkim motom na ovim izborima „Zajedno možemo sve“. Zapravo, ovaj moto zvuči kao da je prepisan iz iskustva citatnog kartela koji je strategijom forsiranog uzajamnog citiranja postigao visoke rezultate, merljive isključivo statistički. Vučić je u Merošini obećao dve primamljive stvari: novac i brzinu. Platu od 1.000 evra do 2026 (tj. do narednih izbora) i SF priču u vidu brzog voza kojim bi se od Beograda do Niša putovalo 200 km/h. Grujičić i Radenović imali su zadatak da na ovom skupu potvrde svojim autoritetom verodostojnost Vučićevih obećanja. Onako kako je recimo dr Zoran Radojičić davnih dana potvrdio dolazak Beogradskog metroa.
Profesor Radenović je imao neobičan put do ovog trenutka, koji je on okarakterisao doslovno kao sopstveni „ulazak u istoriju“, tj. na 2. mesto predizborne liste SNS-a. „Nekad će se pisati: ‘Za vreme Vučića, Ane i ostalih’. Ja ću možda biti u fusnoti, ali ja sam zadovoljan i fusnotom“, izjavio je prof. Radenović. Dakle, ništa se ne može meriti sa približavanjem centru političke moći, pa čak ni ulazak na listu od „sto najuticajnijih umova sveta“. Zapravo, dovoljno je približavanje tom jednom „vrhunskom umu“ čiji impakt faktor obara s nogu. Postavlja se pitanje, kako je jedan profesor univerziteta, koji je radni vek proveo rešavajući matematičke integrale, dospeo u veliku epohu Aleksandra Vučića, u čijoj će fusnoti, ako bude bilo sreće, završiti svoju karijeru? Ne treba zaboraviti da je prof. Radenović tokom protesta „Protiv diktature“ u proleće 2017. prvi put izašao sa svojom politikološkom analizom studentskog bunta i prirode Vučićeve diktature. Tom prilikom je izneo istorijat svojih susreta sa fenomenom političkog života uopšte, koji počinje 1968, kada je kao student izašao iz svoje sobe na Dorćolu i ugledao neko komešanje ljudi, kao i plakate na kojima su bili Marks, Engels i Tito. „To sam ipak sve doživeo kao haos i vratio sam se u svoju sobu da rešavam integrale i svodim krive drugog reda na kanonski oblik“, izjavio je Radenović. Nakon tog trenutka, gubi se trag ovog čoveka u javnosti, odnosno moguće ga je pratiti samo preko akademske statistike, sve do protesta 1996/97. kada ga glad posle više decenija izvodi na ulicu, ne bi li ustanovio o čemu se zapravo radi, zašto njegova plata univerzitetskog profesora kasni, zašto su prodavnice prazne, a ljudi viču po ulicama „Slobo! Sadame!“ i mašu transparentima ispod njegovog prozora. Kasnije, nakon pada Miloševića, priča prof. Radenović, pošto je dočekao penziju, mnogo se kajao što je uopšte izlazio na proteste protiv ondašnjeg režima, jer je bilo mnogo pametnije „ostati kod kuće i raspetljavati teoriju modularnih formi, eliptičkih funkcija i ostalih stvari iz matematike“. Treći protesti u životu prof. Radenovića bili su oni „Protiv diktature“ iz 2017, kada se ponovo osetio pozvanim da nešto kaže o režimu koji je zatekao napolju, pred svojim vratima. Tom prilikom, bio je ogorčen na predsednika Vučića zbog toga što „nije održao nijedno obećanje koje je dao“. Zato je prof. Radenović po ko zna koji put bio primoran da utehu potraži u matematici i jednom starom hitu Zorice Brunclik i Predraga Gojkovića Cuneta.
Razočarani profesor je potom, kako pišu mediji, počeo svoje radove da „potpisuje za Univerzitet kralja Sauda iz Saudijske Arabije“ što je izazvalo „potonuće“ Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi zbog čega je morao lično da interveniše sam Vučić, koji je prof. Radenovića pozvao na razgovor i zamolio ga da počne da potpisuje svoje radove za BU. Tog poziva se sada drugi čovek na predizbornoj listi SNS-a priseća kao najvažnijeg u životu. Bez obzira na to što predsednik po ko zna koji put nije ispunio dato obećanje – pre svega da će otvoriti posebnu liniju za finansiranje domaće nauke – on je ipak, ovom prilikom, pokazao visoko umeće hipnoze jer je dr Radenoviću, u roku od pola sata, promenio ne samo pogled na život, već i na „eliptičke funkcije“.
Razume se da su Vučićevi hipnotički razgovori sa stručnjacima vođeni iza zatvorenih vrata i da će se teško saznati šta je zapravo presudno uticalo na to da razočarani prof. Radenović poveruje u mit o „zlatnoj epohi Vučića i Ane“. Moglo bi se reći da ni njegova fusnota nije tako loša ili se radi o konačno uzvraćenoj ljubavi iz profesorove omiljene pesme „Znaš li, dragi, onu šljivu ranku?“. Sasvim je izvesno da mu je Vučić iza zatvorenih vrata otpevao drugi napev koji kaže, naravno da znam tu šljivu, nabrao sam ti toliko da nećeš morati više da izlaziš na proteste do kraja života. Dr Radenović je konačno napunio džepove šljivama i krenuo u kampanju širenja optimizma i krivotvorenja rezultata jedne katastrofalne vlasti.
