Piše: Svetislav Basara
Lepo je rekao onaj seljak iz Zlakuse čitajući u Informeru vesti sa rusko-ukrajinske granice - „iz ovoga bi moglo nešto da se proizvede“. I vaistinu se proizvelo. Rusija je konačno pokrenula invaziju na Ukrajinu koja je mesecima visila u vazduhu.
Jednom kad se pokrene, vojna mašinerija se teško zaustavlja. Visoka naredbodavna mesta (svih boja) vlasna su da odrede početak ratnih operacija, ali ne i njihov završetak.
Uspostaviti kakvu-takvu kontrolu nad ovosvetskim situacijama nije lak posao ni u miru, a u ratu je nemoguća misija.
Ovih dana razmišljam - i preko mog prozora u svet Vajbera raspravljam o tome s pajtašima - šta je V. V. Putina navelo da udari na Ukrajinu. Glavni (relativno) racionalni razlog - namera Ukrajine da se vesternizuje i tome dovede NATO na granicu Rusije - ne pije nimalo vode.
Razmotrimo stvar. Ukoliko Rusija uspešno (i brzo) okupira Ukrajinu, što nije sasvim izvesno jer je u ratovima sve neizvesno, Rusija će se sama dovesti na granice NATO, jer su sve okolne države njegove članice.
Putinova istoricistička motivaciona priča o tome da Ukrajina u stvari i ne postoji i da je nastala tako što su carevi i genseci (sa izuzetkom Hruškova svi Rusi) nepostojećim Ukrajincima davali komad po komad teritorije, više bi priličila nekom od stalnih saradnika NSPM nego šefu jedne od triju vojno najmoćnijih država. Pišem „vojno“, zato što vojna moć ne mora uvek da bude ekvivalentna ekonomskoj, što je u ratnim stvarima vrlo bitno.
Pažljivijim posmatračima nije promaklo da V. V Putina poslednjih godina hvata neka nervoza. Doduše kontrolisana. Ipak je Putin odličan đak hotela Lux.
Nije on balkanski tirjanin koji se dernja, udara rukom o astal i napušava saradnike (mada je u poslednje vreme i Putin počeo da se obreckuje).
U suštini stvari, ne događa se ništa novo. Samo se istorija ponavlja. Rusija za Putinovog vakta, fakat, jeste ojačala - mada ne onoliko koliko Putin i Rusi misle - a kad Rusija ojača, onda je imperijalni instinkt naprosto natera da tu moć i demonstrira.
Isto to radi i Amerika. A isto to će - kad kucne njen čas, a sve je bliži - raditi i Kina. Nije popularno reći - namrštiće se ostareli hipici iz Manježa - ali svet tako funkcioniše. Velike sile s vremena na vreme moraju da pokažu moć da je ne bi izgubile i - što je još gore i važnije - pride izgubile ugled kod svojih državljana.
Ponovo se vraćamo na pitanje - đe smo mi tune. Kako ko. Rusofilski deo srbske populacije je na sedmom nebu, gde se udara šapicama o grudi i odmerava kakva bi se iz celog zamešateljstva mogla izvući vajda „za nas“.
Zvanični deo, takođe rusofilski, na roštilju je i pita se da li će biti well done, medium ili rear. Iz nekog razloga, pred kraj kolumne mi na um pade ona stara pesma „Love hurts“.
