Teofil Pančić, kolumna za portal ''Autonomija''
Otkako je Putin krenuo da oslobađa Ukrajinu od fašističkog jarma, vrtoglavo raste broj onih što glavom bez obzira beže, što od oslobodioca, što od načina oslobađanja zemlje koja takvu uslugu od njega nije ni tražila, što od te gorke slobode kakva bi mogla uslediti ako uspe u svom naumu.
Izbeglica iz Ukrajine već je ne manje od 700.000 (ova kolumna je pisana početkom marta, sad je izbeglica iz Ukrajine preko 5 miliona), a najviše ih je u Poljskoj, Rumuniji, Moldaviji, Slovačkoj, Mađarskoj. Susedne zemlje ipak neće moći da prime i zadrže sve begunce iz predstojećeg putinovskog raja, sve nezahvalnike koji neće umeti da cene ono što im je kremaljski Mrakonosac spremio
Neki od njih, recimo, doći će i do Srbije, bilo u tranzitu, bilo da ostanu ovde bar neko vreme. Zapravo, prvi među njima već su ovde. Čitam da je jedna naša nova sugrađanka, objasnivši svoju naglu promenu adrese, rekla i ovo: „Ne želim da živim u Putinovoj Ukrajini“. Pa dobro, u Ukrajini svakako neće živeti. Ali, što se Putina tiče… Možda je Srbija najčudnije moguće mesto da pobegnete od njega. Osim Rusije, naravno. Dobro, i Belorusije – ako je to sada, nakon svega, još uopšte zemlja, a ne gubernija. Što bi, ako se ostvari želja prethodnog predsednika Srbije i oca-osnivača i dalje vladajuće stranke, mogla postati i Srbija: bizarna „evroazijska“ gubernija okružena neprijateljskom Evropom, zagranično ostrvo putinskog zaumlja.
Ali, da ne hitamo toliko u svetlu budućnost. Ne sumnjam da će izbeglice iz Ukrajine ovde biti adekvatno humanitarno zbrinute. Zanima me nešto drugo: šta li će ti ljudi misliti – gde su to došli? I šta o njima misle mnogi od onih među koje su došli?
A biće to jedno novo iskustvo za obe strane. Ovdašnje se pučanstvo već naviklo na tzv. azilante, ćutljive ljude mrke boje kože iz nekih dalekih i egzotičnih zemalja, odbegle od trećesvetske bede i od nekih dalekih i nerazumljivih ratova u koje ovdašnji Žika, Pera i Laza emotivno i politički ne investiraju ništa. Neki su prema tim ljudima trpeljivi i sažalni, drugi osorni i grubi, ali suštinski se ne tiču mnogo ni jednih ni drugih. A nivo uzajamne komunikacije ni ubuduće neće preći dosadašnji skor, upadljivo blizak nuli.
Hoće li, međutim, tako moći da bude sa ovim plavokosim i plavookim Slovenima, koje nam Veliki Brat isporučuje kao svoj kolateralni višak?
Teško je zamisliti da Žika, Pera i Laza (a i komšinice Dara i Mara) neće imati – to jest, da već nemaju – svoje brižno rafinirano i znalačko mišljenje o njima, o tim svetloputim pridošlicama na slovenski jug, kao i o razlozima koji su ih doveli ovamo. I da neće, ako budu u prilici, biti voljni da im to svoje mišljenje podare, da ih njime prosvetle, da im otvore oči. A znamo dobro da su za Žiku i Peru i svo društvo iz kraja – i tako s kraja na kraj naše mile Otadžbine – ti ljudi ne toliko Ukrajinci koliko Rusi s greškom, dakle Rusi koji iz neke čudne pizme ili zavedenosti nekom izdajničkom ideologijom neće da priznaju da su Rusi. A sve bi moglo da bude tako jednostavno samo kad bi se urazumili i priznali, kao u Balkanskom špijunu, kad Ilija Čvorović kaže svom nesrećnom podstanaru „Ajde lepo priznaj (da si Rus), pa će ti Đura (pardon, Putin) oprostiti što te je tukao“.
Možda ovo deluje kao šala-komika, ali iza nje se krije nešto što teško da može biti ozbiljnije. Srbija je jedina zemlja na evropskom kontinentu koja agresoru ne uvodi nikakve sankcije, ma koliko one bile simbolične i po njega zapravo bezopasne, Srbija je jedina zemlja koja mantra o „neutralnosti“ u jednoj stvari koja je bazično moralne naravi, jer niko od Srbije ne traži i ne očekuje da šalje vojsku u Ukrajinu, nego samo da pusti nekakav glas koji bi potvrdio da zna ono što zna svaki desetogodišnjak: da ne može biti „neutralnosti“ pred prizorom velikog dripca i školskog siledžije kako tuče i ponižava nekog klinca i izuva mu patike. A još manje može biti odvratnog pametovanja kako je klinac odnekud sam kriv za ono što mu se desilo.
I nije tu problem samo u tome što se „režim“ ponaša tako kako se ponaša. Problem je u tome što tako misle i Žika i Pera i Laza i Dara i Mara, a nije nužno da su svi oni glasači „režima“. Ovo je jedna mnogo starija i dublja devijacija, nastala je mnogo pre tzv. Vučića, i ostaće tu i posle njega.
A što se Ukrajinaca koji će dospeti čak do Srbije tiče, ne bih im bio u koži. Zamislite, ostaviš sve iza sebe, potegneš toliki put sa zavežljajem u ruci, a tvoji domaćini te naposletku stanu merkati sumnjičavo: da li ti uopšte postojiš, i ako postojiš, znaš li ko si? Ili oni možda znaju bolje, kao što inače svašta znaju i niko ih ne može vući za nos, čak ni ovi što iz mlaznih aviona bacaju onaj prašak da im pomuti pamet. A njima ništa, nepomućeni rođeni, nepomućeni će umreti.
