Piše Ivan Mrđen, kolumna za portal Nova.rs
Na biralištu broj 37, opština Zvezdara, selo Beograd, dok sam se u nedelju potpisivao u birački spisak, morao sam da primetim, na našoj adresi, čak dve junakinje čuvenog filma Martina Skorsezea od pre skoro pola veka (premijerno prikazan 1974.) „Alisa više ne stanuje ovde“.
Za svaki slučaj proverio sam kod „komšije Guglete“, ona prava „Alis“, glumica Elen Berstin, još nije u kategoriji onih koje u zemlji Srbiji pozivaju da glasaju i posle smrti, nego će, Bože zdravlja, 7. decembra ove godine zaokružiti devetu deceniju života.
Taman toliko svećica, četr’essedam plus četr’estri, imaće zajedno na svojim sledećim rođendanskim tortama gospođe čiji listići su ostali u džaku sa oznakom „neupotrebljeni“. Da ne dužim, nije reč o „fantomskim glasačima“, obe lično poznajem još dok su iz materice „šutirale“ plišanog medu na majčinom trbuhu.
Dok ovo pišem slušam nadvremenski hit grupe „Smoki“ o još jednoj Alis, nastao u vreme njihovog rođenja (“Living next door to Alice”). „I don’t know why she’s leaving, or where she’s gonna go, I guess she’s got her reasons“, lepo zvuči na engleskom, tek da čovek lakše proguta knedle u grlu…
Na našem jeziku sve je mnogo prostije. „Ne znam zašto ona odlazi“ – znam! „Ili gde će ona otići“ – znam, tamo ih posećujem već godinama! „Pretpostavljam da ima svoje razloge“ – imale su!
Živeo sam sa te dve moje Alis koje više ne stanuju ovde ne 24 već sa svakom po 35 godina, ne „next door“ već u istoj kući, pod istim krovom. Ovaj tekst i pesma su za Mirine i moje ćerke, Milenu u Melburnu i Marinu u Dubaiju, ali i za sve Alis from Serbia, koje su negde po belom svetu započele novi život.
Iz njihovog ugla gledano, i Beograd je samo „selo koje su napustile“. A to selo je u nedelju glasalo da se nikad više ne vrate!
