Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Legenda kazuje da je izvesni Nemac, a zove se i preziva Andeas Fat - plivač na duge staze, čuvar čistoće i prirode - želeo da prepliva čitav tok Dunava. Od Švarcvalda do Crnog Mora. Svakako ga je opčinio i valcer Johana Štrausa Mlađeg o toj veličanstvenoj vodi, u tom muzičkom delu koje živi u svim osećanjima, reka je plava i čarobna. A uz muziku se skoro umire za takvom lepotom, koja je moćna i neizreciva.
Legenda se završava nadomak Beograda, kad je maratonac žudeći za nastavkom idile, putujući za svojim snom, usklađen sa silovitom i divljom maticom, shvatio da je zabasao u paklenu tekuću baruštinu, u nešto što ne lični na Dunav ili bilo šta slično. I da pliva u g*vnima i uporedo sa njima, to je jedino društvo koje ga je sačekalo. Kolonija njegovih saputnika, produkt života i umiranja jedne metropole bila je dugačka kilometrima. Andreas je izašao iz vode, rekao šta je osetio i video, pa se uplašen za svoj život i zdravlje, odvojio od te supstance. Deo puta preploviće brodom, sve dok ne izmakne odavde dovoljno da reka ponovo postane dostojna Štrausovog valcera, lepi plavi Dunav.
Nemac nas nije štedeo, nije govorio ono što želimo da čujemo o sebi: divna zemlja, čaroban se pogled pruža sa reke na osvetljeni Beograd, uživao sam upijajući njegove mirise, rastužen što moj uzbudljivi sastanak sa beogradskim delom velike reke mora da se završi.
Čovek je bio brutalno otvoren, pošten i lekovit. Tako i priliči gostu koga smo dočekali izborom najgorih fekalija. Tu dobrog izbora nema, i on je rekao da je očajan i zbog sebe i zbog nas. Ugrožavamo zdravlje i živote, izvor radosti, moći i svežine pretvorili smo u tekuću septičku jamu. Hiljade ljudi, svakoga leta banja se u sopstvenim ili tuđim g**nima, zar nije svejedno, naša su i međusobno su u slozi. Jedino među njima vlada sklad. Velikoj reci je potrebno sve više vremena da se svojom snagom očisti od pogani, g*vna ubijaju i tu snagu, izvozimo ih prema ušću, šaljemo na letovanje u Crno More. Mešamo ih sa bratskim lajnima komšija, kroz koje je Andreas ipak uspeo da prepliva i mimoiđe sa se njima.
Naših ima najviše, tu smo najbolji. Ne mogu se mimoići, a i zašto bi? Ona su razglednica Srbije. Tuđa su g*vna uvek bila gora i smrdljivija od naših. To što je Nemac samo kod nas našao deponije koje teku, smrdi na zaveru protiv jedne demokratske zemlje u kojoj su g*vna slobodna da se kupaju i održavaju ličnu higijenu. To je udar na nacionalne fiziološke potrebe, pokušaj diktata i oduzimanja autentičnosti.
Sve naše reke, marine i pristaništa, sve što od vode teče ili stoji, smrdi na ustajale produkte ljudske razmene materije sa sobom i prirodom. Ko bi ulagao u kolektore i skupe sisteme za selekciju g*vana, kad nam prete glad i smrzavanje. Ima vremena, od smrada još niko nije umro, a od gladi i zime onoliko.
Mi smo narod koji posebno voli svoje tri Morave. Nigde nema reka sa toliko pesama. Radoš Bajić, koji je čitav opus napravio na potresnoj ljubavi prema Moravi, ovako iskazuje tu ljubav čučeći. U prvoj sceni serije Selo gori, a baba se češlja, ljubavnik reke Radašin izlazi iz kuće u rano, rosno jutro, dreši čakšire i trči prema obali. Stiže u poslednji čas, hvata se za kolac koji je zabio za tu priliku – to mu je orijentir i kotva na obali, i i strovaljuje sve najbolje iz sebe u voljenu reku koja odlazi svojim putem ka Dunavu, očarana takvim darovima i izlivom ljubavi.
To je ritual, a ne slučajnost, nemušta poruka o potrebi sa se sačuva netaknuta Srbija koju je bez milosti taknulo sve što zagađuje.
U prvom delu romana o životu vojnika Ivana Čonkinu, Vladimir Vojnovič slika opsesivni deo života jednog kolhoznog udarnika. U goste mu je stigao novinar, koji piše o njegovim podvizima. U kući, punoj cveća oseća se strašan smrad, poznat svakom ljudskom nosu. Udarnik se hvali da sve što gaji, baštu izvan kuće pa i saksije u kući, đubri izmetom ukućana. Rezerve gnojiva čuva u špajzu, zatrebaće biljkama.
Na kraju snaga, novinar traži ubedljiv izgovor da što pre pobegne, ali ga domaćin nagovori da popiju bar po čašicu votke. Gost sasvim uzgred postavi pitanje: od čega podvižnik destilira to aromatično sovjetsko piće.
Od g*vana, odgovara ponosni udarnik.
Nemac Andreas je začuđen, ali ne i ljut na nas. Obećao je da će ponovo doći u Beograd na razgovore o prirodi i ceni njenog uništenja.
Niko od uglednih ljudi, koji imaju vlast nad supstancom koja je zauzela Dunav i obojila ga svim nijansama Zlatnog doba, nije se javio da kaže nešto. Bar, dobro, bilo šta bilo, nećemo više! Poteralo nas, i gde bi pre no u Dunav. Takvi smo mi, sve što nam je važno ide u reku. Očistićemo na kraju evolucije u ljude. Kad ovde zavlada glad, biće toga manje.
U Srbiju stižu važni ljudi, odlučuje se o našoj sudbini. Gospodar je dodatno izbezumljen. Mora da čeka Šolca.
Mogao je da primi i sasluša Andreasa Fata. Nemac je Nemac, j*bi ga. Pa makar ga ovaj izgrdio, plivač to i zaslužuje.
Šta pričaš, nigde ih usput nisi video nego kod nas? Naša ti smrde, a švapska mirišu?! Nemam problema da ti kažem, a ponoviću i pred Olafom. Ponosan sam na naša g*vna, i nikada ih se nećemo odreći. To što mi imamo – nema niko. Ne damo svoje, u to što nas čini nam ne dirajte. To je naš miris i ukus, po tome se osećamo i prepoznajemo.
