Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
U petak je slavnog pisca Salmana Ruždija stigla fatva iranskog verskog vođe Homeinija, izrečena pre 33 godine zbog njegove knjige "Satanski stihovi" koja je od strane "pravovernih" protumačena kao bogohulna i antiislamska. Mladić, očigledno zadojen verskim fanatizmom, slavnog pisca napao je nožem na bini u Njujorku i ozbiljno ga povredio. Nekako u isto vreme ovde je "isplivala" beseda vladike banatskog Nikanora koji se, ne baš hrišćanski, obrušio na gej populaciju, na one koji organizuju Europrajd u Beogradu i na aktuelnu premijerku Anu Brnabić napadajući njeno seksualno opredeljenje, izbor porodice i poreklo.
Anatemisao je, vređao i proklinjao, a na kraju je poručio da bi se protiv tih i takvih borio i oružjem „kada bi ga imao“. Reči crkvenog velikodostojnika odisale su mržnjom, besom, pretnjom, netolerancijom, dakle svim svim suprotnim od onoga što hrišćanstvo i pravoslavlje propovedaju.
Neću biti licemer i praviti se veći katolik od pape, pa pričati kako sam oduševljen najavljenim „gej mitingovanjem“ kao načinom borbe za ljudska i seksualna prava, ali sam ostao zatečen onim što sam video i čuo od vladike banatskog. U jednoj sceni američke serije „Plava krv“ razgovaraju načelnik njujorške policije i gradonačelnica, i on joj u nekom trenutku kaže: „Mi smo na mestima gde moramo da biramo reči“.
Nije vladika Nikanor morao da gleda seriju da bi spoznao kako je i on na poziciji gde se mora voditi računa o tome šta se i kako govori, tim pre što živimo u društvu ekstremizma sa svake strane i gde se na onog ko drugačije misli, drugačije izgleda ili se drugačije moli bogu gleda kao na dušmanina.
Nije isto kada neki stadionski huligan zadojen mržnjom i nadojen pivom poziva da se „biju p*deri“ i kada jedan vladika sličnim povodom zove „na oružje“. Valjda je vladičino da poziva na smirivanje i smirenje, a ne na sukob i obračune. Da li se pitao koliko je svojom zapaljivom retorikom dao za pravo hiljadama usijanih glava koji bi pesnicama, kamenicama i motkama da vrate „zabludele“ na „pravi put“ i da li nasilje, osim u slučaju samoodbrane, bilo kojim drugim povodom treba da bude opcija i rešenje? I kada sutra negde neki ovdašnji fanatik nasrne na nekog čiji mu se hod, govor, način oblačenja ili stav ne uklapaju u njegovu viziju „porodičnih vrednosti“ hoće li se vladika osetiti krivim ili će pilatovski oprati ruke? Ili će mu, poput iranskih verskih ajatolaha, čestitati na tom „bogougodnom“ delu? Da li je Nikanor svestan težine svojih reči i koliko zla, mnogo većeg od onoga što on vidi kao zlo, one mogu da proizvedu? Ako nije, onda je vrlo upitno njegovo postojanje na mestu crkvenog pastira, a ako jeste, onda je to tragedija.
Na kraju, pre nego što se uhvatio balvana u očima drugačijih i „problematičnih“, mogao je da se osvrne i na poneki trn u oku sopstvene organizacije gde su i neki velikodostojnici njegovog ranga poklekli pred slabošću tela i duha, čineći grozne i neprimerene stvari. Reče li ono Isus na Gori: ne sudite da vam ne bude suđeno.
