Piše: Svetislav Basara
Ne kaže se džaba da život piše romane, a kad život zataji, ili promaši temu, na književnu scenu stupa moja druga po redu omiljena žutara, Nova, da bar ispriča srceparatelnu priču. „Među onima koji su iz Rusije pobegli zbog sve većih turbulencija“ - započinje Nova u čehovljevskom maniru - „pa se zadesili u Srbiji, nalazi se i jedna Ksenija.“
Srbija je raširenih ruku dočekala Kseniju, sestru Ruskinju i njenog muža, ali Ksenija to, kako ćemo videti, nije znala da ceni. Potegla pa na svom blogu - baš je našla gde da bloguje - objavila smatranja o sličnostima i razlikama između Srba i Rusa. Uglavnom su to opšta mesta draga srpskom gostoljubivom srcu, poput „u Srbiji ti i nepoznati plate piće (gde su ti bili dok sam ja pio)“ ili „u Srbiji smeš da pomaziš tuđe dete na ulici i da tuđem psu daš keks“, za razliku od Rusije, gde za tako nešto (navodno) ubijaju.
Sva bi ta opštemesna naklapanja naišla na topao prijem društenomrežne javnosti da Ksendža nije potegla pa napisala - rekonstruišem po sećanju - da je bratstvo između Rusa i Srba lažni mit i da mnogi Rusi pojma nemaju šta je i (gde je) Srbija.
Bolje da je Ksenija, kukala joj majka, gurnula ruku u zmijsko gnezdo. Promptno je usledio cunami „hejtovanja“, odjeka i reagovanja, telegrama podrške Putinu i specijalnoj vojnoj operaciji, napušavanja ruske blogerke i optužbi za srpsko-ruski nepatriotizam i autošovinizam. Ko biva... „ako ne znaš šta je (i gde je) Srbija, za koji si qwrz dolazila...“, „umesto da ste se ti i muž dobrovoljno mobilisali i na front u Herson i poginete za rodbinu, došla si u Srbiju da širiš defetizam“. I sve tako nešto i sve u tom stilu.
A šta ja kažem? Je li Ksenija u pravu? Da li je srpsko-rusko bratstvo lažni mit? Ne bih rekao. Ima tu neki feeling. S tim što bratstvo Rusa i Srba ima sve osobine bratstva između Rusije i Srbije, hoću reći da je to uvek bratstvo pod ruskim uslovima. Sa uzuzetkom ne tako retkih blagočestivih Rusa - a kad se takvi nađu, onda im vaistinu nema ravnih na svetu - braća Rusi nikada neće propustiti da braći Srbima bez pardona stave do znanja ko je tu stariji brat i iza kog brata stoji Šojgu i hiljade tenkovskh divizija, a iza koga đeneral Mojsilović.
Uopšte uzev, zanemarimo li one blagočestivce koje malopre pomenuh, gde god da se nađu, Rusi se ponašaj imperijalno, u svakom od njih čuči po jedan mali Petar Veliki. Takvi su i Amerikanci. Ništa tu nema čudno. Veličina i snaga države uliva veličinu i snagu svojim državljanima.
Ja sam imao sreću da susrećem uglavnom blagočestive Ruse. Uz jedan izuzetak, redak spoj agresivnosti i smehotresnosti. Bilo je to pre petnaestak godina u Crnoj Gori, na dvorišnoj žurki kod mog prijatelja, inače oženjenog jednom od krajnje blagočestivih Ruskinja. Društvo mešovito: Srbi, Crnogorci, Rusi. U jednom momentu, sa razdaljine od najmanje tri-četiri metra, prilazi ruski rmpalija i mešavinom srpskog, engleskog i ruskog zahteva da ugasim cigaretu. Moja ženščina don’t kurit, eta jejo smeta. Naravno, cigaru nisam ugasio. Tada mi je to prošlo. Sad bi iskander poleteo u Reževiće.
