Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Bude nekad i tako da Republika mora da se brani od Republikanaca. Događa se to onda kada oni čak i imenom zavetovani na njeno očuvanje udare na same njene temelje.
U slučaju američke Republike, baš sve od onog trenutka kada je osoba Tramp izabrana za predsednika Republike bilo je jedan veliki, svakodnevni udar na Republiku, na sve njene institucije, na sam smisao udruživanja slobodnih ljudi u slobodnu Republiku, uostalom.
I naposletku, kad je voljom većine građana Republike najuren s mesta na kojem se nipošto nije smeo naći, osoba Tramp je pokušao da tamo ostane uz pomoć laži i sile. Nije mu prošlo, što je bio znak da Republika i dalje postoji.
„Ovde bi mu prošlo“, sećam se da sam mislio tih dana, sa izvesnom zavišću i setom, jer je ovdašnja ionako krhka Republika potpuno devastirana u prethodnih desetak godina. Ali, to je jedna druga priča. Ili nije?
Međutim, zlo seme koje je posejao davalo je ploda i nakon što je voljom građana odstranjen sa mesta na kojem je sablažnjavao čovečanstvo svakim svojim dahom.
Pa je tako Vrhovni sud Republike, oblikovan većinski po njegovom ukusu, doneo odluku kojom je zakonsko pravo na abortus vraćeno na stanje od pre više od pola veka, i time poništena cela jedna istorija borbe za ženska prava, koja su ljudska prava, koja su naša prava, i onda kad i ako nismo žene.
Sada je, kažu, osoba Tramp, uprkos pirovoj pobedi Republikanaca, prilično „pukla“ na međuizborima koji je trebalo da označe njen trijumfalni povratak u Belu kuću za dve godine, a dobar deo zasluga za tu propast pripisuje se i odlučnosti građanki američke Republike da kazne onog koji je učinio sve što mu je bilo moguće i dopušteno da ih vrati u robinje, ili barem Sluškinje, one iz romana Margaret Etvud.
Bila je to ogledna lekcija iz toga kako se, braneći sebe, može odbraniti i nešto veće i opštije od sebe, kako se brani Republika. A ona je ono mesto gde ima mesta za svakoga, jer bez toga država, bilo kojeg formalnog oblika vladavine, nije ništa drugo nego zatvor.
Ali znam, dobro znam, ne biste vi da pričamo danas o tome, jer vam se (pogrešno) čini da je to negde daleko, nego o Onome. Svi ovih dana govore i pišu o Onome, pa je red da i ti nešto napišeš, utoliko pre što te je Ono i lično apostrofiralo, sa srdačnim željama u pogledu života i zdravlja.
Nije to nerazumno očekivanje, priznajem, a izvestan moj otpor prema tome dolazi otuda što je teško bilo šta reći, a da ne zvuči oveštalo i prežvakano, o banalnosti mrzilačkog i ubilačkog uma (čuj mene, uma!) i što je u takvome govorenju lako upasti u zamku neke vrste samoodbrane, a nemaš se od čega braniti niti imaš zašto kome objašnjavati stvari koje su ionako svakome s minimumom razbora i ljudskosti kristalno jasne.
U onom smorno dugačkom iskazu upeglanog, ali ispraznog ništavila, jedina reč koja bode oči jeste „čast“. Ideja i zamisao manijakova da ubijanje ljudi koji se ne mogu braniti ni odbraniti, ljudi ogoljenih samom svojom suštinskom civilnošću i normalnošću, može imati neke veze sa čašću.
Ta reč, tako zloupotrebljena i silovana, kidnapovana i silom dovedena u tekst kojem ni po čemu ne može pripadati, govori baš sve što se mora znati o osećanju sveta koje je ispisalo sve te reči.
Da imamo Republiku, a ne samo njenog Predsednika, svima bi bilo jasno da je ovo pretnja Republici, a ne tek nekim pojedincima, kao što je napad na Šarli bio napad na francusku Republiku, što je ona odlično shvatila.
Uzgred, Šarli je bitan deo mog sentimentalnog vaspitanja, onog koje stičemo u ranoj mladosti, i koje nas oblikuje za ceo život.
Bitan deo tog Šarlijevog intelektualnog seksepila bio je genijalni Žan-Mark Rajzer (Reiser), čije smo prevedene stripove čitali u „Poletu“ (to nije kafana, a šta je, to jest šta je bilo, nije teško saznati), a koji je kuršumima atentatora lukavo izbegao tako što je umro mnogo pre nego što su ovi pronašli redakciju Šarlija.
Da je poživeo, verovatno bi ga streljali. Kako god, Rajzer živi i sada i živeće dok ga čitamo, a oni koji su streljali njegove kolege došli su iz smrti i vratili se u nju, bez da su prethodno živeli. Nema tamo nikakve časti, jer se čast stiče bivanjem čovekom među ljudima, što nije uvek lako, ali je jedino što se računa.
