Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Lupus in fabula! Vuk je na vratima a mi o njemu. Priča o vuku više nije basna nego politički mit, deo kulta koji se gradi od svakog priručnog materijala, izmaštane građe, nepostojeće supstance, pa i od divljih životinja. Nije dovoljno da Vuk bude samo zver, nego najvoljeniji u zverinjaku.
Dok smo mali, dede i babe nas plaše vukovima ili kurjacima, njih ima u pričama i imenima, njihovo se zavijanje glasno čuje čak iz Transilvanije, naročito oko dvora grofa Vlada Cepeša koji je u mitologiji nelegalnih vaskrsenja poznat kao vampir Drakula. Vuk je lovac i meta lovačkih potera, bliski rođak psa, ali nije sklon da bude ljubimac bilo kome. Svoju nezavisnost duguje čoporu, među vukovima i među ljudima u vučjim vremenima.
Tako smo ove zime dobili vuka kao političku ikonu. Samoizabrnu vrstu na vrhu evolucije nad ljudima. Simbol neustrašivosti i podaništva, pa i potvrdu još jedne latinske sentence: homo homini lupus, što govori da je čovek čoveku vuk. Sad smo videli ko je sve to nama. Izraz je prvi koristio Plaut, da bi ga kasnije prisvojio Tomas Hobs. To je čovekovo svojstvo i stanje u kome vladaju instikti samoljublja i egoizma, a takve osobine stavljaju čoveka koji ih ima u surovu borbu sa drugim ljudima. U konačnom raspletu, to je obračun sviju protiv svih.
To je nagoveštena bitka za opstanak ili propast pod paskom zveri, bez pouzdane naznake dokle sve to ide. Hobs nas upozorava da vučja vremena nipošto nisu idilični domet u razvoju društva, nego simbol varvarstva, sunovrata, surove odmazde, razvrata, raspada, bolesti i opšte svireposti.
Zašto je onda Vuk kao pripadnik čopora, ili usamljeni lovac postao simbol jedne vladavine, ili čuvar vladara od njegove zastrašujuće biografije? Ili je čak ta zver upravo usklađena sa opštim strahom od nečega što neizbežno dolazi! Podanici su na brzinu uvežbani u upotrebi vuka, lupus, to je ime autoimune bolesti, to je i njihov bog, ali i oni sami sa njegovim likom. Slike tih životinja gospodare društvenim mrežama, vuk se pokazuje kao simbol njegove i njihove moći, a njegovi sledbenici ga oslovljavaju sa „predsedniče“!
Takav okvir otužne i nesrećne basne, primio se kao zoonoza među vernicima prvog vuka, i postao bizarna kampanja sramotnog javnog udvaranja. Više nije zdravo navoditi šta sve ti nesrećni seizi pišu i prepisuju, verujući da su konačno pronašli sliku koja je lozinka neuništivosti živog trona, pa i njihove uz njegovu.
Vučja agresija, koja u sebi ima nešto sablasno, nejasno i protivprirodno, postaje opasna sektaška najezda. Ideja je nastala iz porekla jednog prezimena u deminutivu, a nju je pokrenuo, kao i sve slične pokrete skarednog uzdizanja, vodeći vuk lično.
Bilo je i onih udvarača koji su pomešali životinje i mitska, poluvampirska bića – a ona se bude u noćima punog meseca – pa su uz usklike ljubavi svom predsedniku postavili vukodlake, ne praveći razliku. Možda misle da razlike i nema, što veći strah utoliko se bolje osećaju oni koji su uvereni da ga šire. Doktor Džekil je za dnevnu korist, čim se smrke i bliži se ponoć, dolazi Mister Hajd, najstrašniji među voljenima.
To ne menja ništa u simulaciji opšte očaranosti jednom divljom životinjom. Vuk je njihova opsesija, sudar sa svetom unutar ostvarene Životinjske farme Džordža Orvela, iz koje su vukovi isterali svinje. Nije samo njihov predsednik vuk, i oni su takvi, i tako sebe vide, makar kao deo vođenog čopora. Iz poruka ponizne odanosti može se dokučiti da to zverstvo nije bezazleno, pa i da nema drugu ideju osim hajke na sve što drugačije izgleda ili misli.
Pokretanje vukova i njihova digitalna oplodnja kao zloćudna simbolika apsolutne vladavine nad građanima, jeste poruka da pokušaji dominacije nasiljem tek predstoje. To je demonska hajka na sve što ne liči na njih.
U uznesenju gospodara zverinjaka otišlo se do božanskih visina. Bakarec nije krenuo od bezgrešnog začeća i svete reke. Nema se vremena za tako nešto. I njemu je vučje seme izvor njihove svetlosti, ali je uspeo da načini simbiozu lupusa i Isusa. Uz sliku na kojoj su u bratskoj slozi pokazana četiri kurjaka, napisao je i ovo: „Kao i Isus Hristos, predsednik Vučić će pobediti sva iskušenja! A mi ćemo biti uz njega. Novi zavet, sveto jevanđelje po Mateju, 4. kušanje Hrista u pustinji: opet ga uze đavo i odvede na goru vrlo visoku i pokaza mu sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu…“
Preobražaj iz kurjaka u Isusa uz Bakareca beše lak, ali se ovdašnji Hrist ne polakomi iako ga je uzeo i odveo đavo. Njemu bejahu i još jesu suvišni slava i sva carstva ovoga sveta.
Pre dve večeri je održao lament nad sobom i svojom političkom sudbinom. Enigma je kristalno čist oksimoron: moraće da pristane na ono na šta nikada neće. Ako pristane biće zlo, ako odbije zlo će biti još veće. Pristao ne pristao, a izlaza nema, to mora da bude pobeda nad svima.
Isusova iskušenja su beskrajna. Nečastivi ga drži u svojoj vlasti a čopor nosi njegov krst.
