Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Tačno je, kad god neki trgovinski lanac oglasi velika sniženja formiraju se dugački redovi zainteresovanih kupaca koji od ranog jutra čekaju da kucne odlučujući čas. Кad se otvaraju novi hipermarketi i najave pokloni za prve kupce, redovi postaju još duži, gušći i sabijeniji, a pretendenti na srećni dobitak, čega god, još nestrpljiviji da prođu kroz vrata obećanog potrošačkog raja. Tako je od Epla do Lidla, od Njujorka ili Tokija do Beograda, Кragujevca ili Niša. U lancu tržišnih ponuda svako nađe svoj interes. Svuda u svetu, pa i u Srbiji.
Ipak, poslednji snimci iz prodavnica Lidla, koji su preplavili društvene mreže, iskočili su iz uobičajene slike potrošačke groznice. U inače jeftinom Lidlu, gde mahom kupuju građani kojima je važno da uštede svaki dinar, u nekoliko gradova Srbije, u okviru jednodnevne akcije cena ćevapa snižena je za pedeset odsto. Za tri pakovanja ćevapa, na koliko je kupovina bila ograničena, građani su se tog dana bukvalno životima borili. Gurali su se žestoko i naguravali jedni druge, provlačili ruke između tela u pokušaju da se što pre dovuku do frižidera ne bi li dohvatili paket ćevapa. Psovali su, vukli se za jakne, raščupani, razdrljeni, znojavi, besni, ali odlučni da dođu do plena.
Šta je nateralo ljude na ovako ponižavajuće i degradirajuće ponašanje? Da li je tuča za ćevape na sniženju simptom nekulture i pohlepe ili jasan znak očaja i da nam kao društvu ipak nije dobro. Pa su scene iz Lidla samo očiglednost naličja bajke o nikad većem BDP-u i standardu građana. Jer se u permanentnoj propagandi o neviđenim ekonomskim uspesima ove vlasti gube pojedinačni životi i bledi slika o stvarnom životu ogromnog broja građana. Onih za koje su ćevapi iz Lidla trofej za koji se vredi boriti po cenu poniženja i gubljenja dostojanstva. Ali i onih koji žive u nevidljivom siromaštvu srednje klase koja zbog samopoštovanja skriva život na pozajmicu. Onih koji su ponovo na pijacama počeli da kupuju po jednu jabuku ili da čekaju kasno poslepodne da pokupe ostatke zeleni po sniženim cenama. Ili onih koji jednom nedeljno kupuju po 300 grama mesa, pa od njega čudesnom alhemijom naprave dva ručka za porodicu. Onih još siromašnijih koji se ne vide u šarenilu onih još bogatijih na koje se nepovratno društvo deli. Onih iz reda pred frižiderom jeftinih ćevapa i onih drugih kojima je samo simbol bahati vozač iz lamborginija.
I nije to sve samo utisak. Pre dva meseca su relevantne međunarodne organizacije uz blisku saradnju sa predstavnicima Vlade Srbije napravile analizu koja pokazuje da je porastao broj građana u Srbiji koji žive u apsolutnom siromaštvu, a to znači da imaju problem da zadovolje osnovne potrebe, uključujući i nabavku hrane. Njihova procena je da će tokom 2023. godine 12 odsto stanovništva, a to je 800.000 građana, živeti u potpunom siromaštvu. Analiza je pokazala da je stopa siromaštva među decom 13,8 odsto i da je još 30.000 dece upalo u bedu. U toj kategoriji raste procenat i osoba starijih od 65 godina, pa će ove godine njih 12,8 odsto jedva preživljavati. Porodice u Srbiji imaće ove godine ozbiljne probleme da se prehrane, pa će morati da primenjuju nove strategije preživljavanja - da traže dodatni posao, da troše ušteđevinu ako je imaju ili da uzimaju pozajmice. Dakle, i da se u Lidlu na ponižavajući način bore za paket ćevapa.
Nismo mi od onih razmaženih naroda koji nisu okusili ledeni zagrljaj nemaštine. Prošlo je ovo društvo kroz mnogo talasa siromaštva. Pamtimo dobro redovna jutarnja postrojavanja građana ispred prodavnica i red kao očiglednu sliku nereda u kome smo živeli. Pamtimo i mučne slike bede u koju smo ulazili kao u mozaik društva iskočilog iz zloba. Iskusili smo kako se gladni stomaci „leče“ političkim parolama, „patriotizmom“ i sukobima, a prazan tanjir strahom od neprijatelja. Ali smo naučili i da nema te bede koja će građane Srbije izvesti na ulicu. Sve drugo može. Кrotkost gladnih uvek je ovde bila podrazumevajuća. Zato vlast ne mora da brine. Najsiromašniji u Srbiji nikada nisu bili preteća politička snaga za vlast. Oni su je, naprotiv, uvek podupirali, plašeći se da ne izgube i ono malo što imaju. Pa makar to bili i ćevapi iz Lidla.
