Ni nakon (ne)prospavane noći ne mogu da dođem sebi od tragedije koja je zadesila Srbiju. I slušam i juče i danas analize raznih stručnjaka, koji se trude da objasne zašto nam se dogodila tragedija i šta smo trebali da učinimo i šta nismo učinili da sprečimo da nam se ovako nešto ne desi. I slušam i juče i danas najave štrajkova i pozive na ostavke.
Ali kad se pogledam u ogledalo, pitam se da li imam pravo da tražim nečiju ostavku, da li će nečija ostavka promeniti strašnu stvarnost. I zato sam odlučio da je ne tražim, zato je nisam ni spomenuo kolegama.
Ostavka je lični čin, stvar osećaja jer nije svejedno kad morate da se suočite sa tragičnom činjenicom da je tokom vašeg mandata stradalo pola odeljenja jedne škole.
Ako smo toga svesni, zar nam je potrebno da tražimo ministrovu ostavku, zar je to potrebno sada da radimo, kad već nismo tražili ranije zbog drugih problema u prosveti.
Forum beogradskih gimnazija nije najavio štrajk, nisam to ni predložio članstvu jer da smo na vreme znali da štrajkujemo i obustavljamo, možda ne bismo danas tugovali, možda bismo se radovali napretku prosvete.
Dakle, ostaje nam da ćutimo jer smo ćutali i kad je prvi put uneta puška u učionicu i kad su prebijani nastavnici ispred škola i iz istih voljom raznih direktora proterivani i kad nam je izvlačena stolica, ćutali smo i kad su nam tukli učenike, kad su ih radi njihove bezbednosti, zarad njihovog dobra, prebacivali iz jedne smene u drugu, kad su ih roditelji premeštali u druge škole, ćutali smo i kad su učenici nespremni da se suoče sa maltretiranjem okoline podizali ruku sami na sebe, oćutali smo i kad su deca životne lekcije umesto od svojih nastavnika dobijali od bivših i sadašnjih kriminalaca i osuđivanih ratnih zločinaca, pitam se šta sad imamo da kažemo i koliko će nam vremena biti potrebno da ponovo zaćutimo.
Zato, prosveto, ćuti, ćuti i sada jer sada treba da ćutiš tužna i nikakva, sada svi treba da ćutimo jer kad smo bili kadri da sve navedeno ne vidimo, onda budimo bar u bolu dostojanstveni i ćutnjom odajmo počast nevinim žrtvama jednog nakaradnog društva.
I kada vas sutra deca budu pitala ko je kriv – ne zaboravite: Krivi smo mi, mi koji smo ćutali!
Aleksandar Markov, tekst za ''Danas''
Autor je predsednik Foruma beogradskih gimnazija
