MARČELO - Ne čujem šta mislim



Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''

Svi znamo šta se desilo u sredu. Vest nam se zaglavila u grlu. Probušila nas je, i iz nas je počelo da kulja.

Proći kroz taj dan značilo je proći kroz poplavu mišljenja: čovek misli da mora da misli, tako je napravljen. Misao ga drži da se ne isparamparča. Uzrok, posledica, krivac – hitno dovođenje u logički niz. Užas je ambis, zjap koji preti da proguta razum ako se ne začepi mišlju.

Nepojmljivo se mora pojmiti. Šta ako ne može? Rastočiće nas. Taj jarak što u nas zuri nepodnošljiv je zato što u kostima, sasvim odonud reči, znamo: užas nema smisla.

Ne dolazi odatle. Dolazi iz mrklog mraka u kom se ništa ne razaznaje. Crna površina koja odbija rasvetljavanje. Pokušaj da se onamo unese misao u svojoj je srži krijumčarski.

Taj dan sam proveo napolju u svakom smislu, van sobe i van sebe. U poplavi. Ne čujem šta mislim – to je jedino što sam mislio. A tuđe misli su lepljive.

Željne da se udome u drugima, da nađu ne sagovornika, nego istomišljenika. U sredu, niko nije želeo da bude sam. I ničije misli nisu podnosile ništa drugo do konsenzus. Ne čujem šta mislim. Čun opkoljen poplavom.

Svačija početna zabezeknutost imala je najljudskiji oblik. Iz bezrečice se umaklo u prve, verovatno najsmislenije reči: ne svodimo ovo na jedan razlog.

Ne uklapajmo ga u ono jedno nešto što inače mislimo i čime sve objašnjavamo, šta god to bilo za svakoga od nas. U tom smo trenu bili najpošteniji prema stvarnoj prirodi užasa. Nije moglo potrajati. Čovek nije napravljen tako. Nesnosno je.

U kafani gde sam ručao, prvi put sam sa susednog stola čuo pokušaj pojmljenja: igrice. Desilo se zbog nasilnih video-igara. Ubeđenost se krupnjala sa svakom sledećom rečenicom, bivala je i sve glasnija.

Kad sam ustao da odem, onamo više nije ostalo ni tračka sumnje odakle je užas došao. Zaključak je ostao da buči. Od toga ne čujem šta mislim, mislio sam.

Hodajući ulicom, čitam dalje izveštavanje. Jedan od nadležnih ministara proširuje teoriju: Zapad. To je došlo odande. Obaška što je Istok sav mirotočiv, neko ko bi iz notornog reda izlaganje morao da počne podnošenjem ostavke bira da u ovakvom trenutku krivicu adresira isto kao i inače.

Ovo momentalno raspaljuje požar. Bujica komentara kaže: ne, nažalost, to nisu „zapadne vrednosti“ nego naše, već tri decenije.

Opšta promocija nasilja, Kristijan u školi, femicidi za koje suštinski ne hajemo, intervju sa silovateljem, rijalitiji, navijanje za agresora u ratu, proglašavanje ratnih zločinaca herojima, ne čujem šta mislim, ne čujem ali čujem ovu huku, u njoj je nešto duboko poražavajuće tačno, u njoj je nešto što totalno maši poentu, Zapad je kriv, ne, kriv je Istok, ne, krivi smo mi, neko viče, mi, mi, u tom samoprekoru ima nešto paradoksalno oslobađajuće, „ko priznaje pola mu se prašta“ govorili su nam kad smo bili mali, u mom starom komšiluku neko je to izokrenuo u zlokobno „ko priznaje, pola mu se dodaje“, ne čujem šta mislim, treba mi vakuum tišine ali neće ga biti: ne postoji nijedna osoba koja danas ne razmišlja o ovome, nikome se ne ćuti, sve kulja napolje, ko ućuti zguta ga mrak u kom stanuje užas.

Ulazim u taksi, dvaput. Prvi vozač pojačava vesti na radiju. Ovako nešto nije nam se desilo još od onog masakra u kasarni potkraj osamdesetih, kaže.

Ne razumem, kaže, ne mogu da shvatim, pa zar zbog loše ocene sve ovo, ili je pre zato što su tog dečaka maltretirali. Tada zapravo doznajem da u priči postoji i taj element. Šta su druga deca radila. Da li su radila. Šta nisu, a trebalo je. Mi nismo ljudi nego neka strašna deca, stih Milene Marković me okrzne, deca, nečija deca, tada, tek tada prvi put čujem svoju misao: da li nekome od ljudi koje znam deca idu u tu školu?

Panično idem kroz imenik, pišem poruke, zovem, ne, dobro su, ne idu u tu smenu, ne idu ali ništa svejedno nije dobro, jedna drugarica piše na društvenim mrežama da je držala časove jednoj od žrtava i savetovala je da nikad ne ode odavde, sad bi joj, da može, rekla da ode, ali kuda da ode, svuda na planeti su ljudi, užas je u ljudima, Istok, Zapad, ne, ovo se ne objašnjava tako, ne objašnjava se ni ovim društvom, ne sasvim, nešto izmiče, ne igricama, ne ni roditeljstvom, bilo ono ovakvo ili onakvo, ne ni prethodnim zlostavljanjem, nešto mi beži, ne čujem šta mislim, sve je lepljivo ali ništa se ne nalepi do kraja, a ljudi govore i govore, pišu, tumače, ljuti su i tužni: šta ako objašnjenja nema. Samo užas, gorostasan u nepojmljivosti.

Tek iza ponoći ostajem sam. Gledam u noć, pušim. Buka je uminula. Sad mogu da čujem šta mislim.

I shvatam: ne mislim. Osećam. Gledam u noć, pušim i shvatam da plačem.