Pisac i prevodilac David Albahari preminuo je u Beogradu u 75.godini.
David Albahari rođen je 1948.godine u Peći, prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Isti izdavač objavio je njegov prvi roman, Sudija Dimitrijevic (1978).
Objavio je još romane Cink, 1988; Kratka knjiga, 1993; Snežni čovek, 1995; Mamac, 1996; Mrak, 1997, 2008; Gec i Majer, 1998; Svetski putnik, 2001; Pijavice, 2006; Ludvig, 2007; Brat, 2008; Ćerka, 2010; Kontrolni punkt, 2011, Životinjsko carstvo, 2013; zbirke priča Obične priče, 1978; Opis smrti, 1982; Fras u šupi, 1984; Jednostavnost, 1988; Pelerina, 1993; Izabrane priče, 1994; Neobične priče, 1999; Drugi jezik, 2003; Senke, 2006; Svake noći u drugom gradu, 2008; Male priče, 2013; Propuštena prilika, 2013; 21 priča o sreći, 2017, kao i knjige eseja Prepisivanje sveta (1997), Teret (2004), Dijaspora i druge stvari (2008) i Ljudi, gradovi i štošta drugo (2011).
Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu Ema i jež koji nestaje (2008).
Zajedno sa Žarkom Radakovićem objavio je Knjigu o muzici (2013).
Za zbirku priča Opis smrti dobio je Andrićevu nagradu. Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Knjiga priča Svake noći u dugom gradu dobila je Vitalovu nagradu za knjigu godine.
U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske. Knjige su mu prevedene na dvadeset i jedan jezik.
Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.
Bio je član SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.
Od jeseni 1994. godine do 2012.godine živeo je u Kalgariju, u Kanadi. od 2012. godine živeo je u Beogradu.
„Nežan, duhovit i pun znanja”
Za dan u kojem je napustio svet, imao je plan da bude domaćin sedeljke uz krempite i filmove, kaže prevoditeljica Ljiljana Ilić za BBC na srpskom.
„Pozvao nas je da okupimo u njegovom stanu u šest popodne, ali nije se pojavio.
„Bio je vrlo lucidan do poslednjeg dana, nežan, izuzetno duhovit i pun znanja, ali se njime nikada nije rasipao", priča piščeva prijateljica i saradnica.
Albahari, akademik čija su dela prevedena na mnoge svetske jezike, višestruko je nagrađivan.
„Zavredeo je književna priznanja ne samo zbog delovanja u literaturi i kulturi, već i zbog visokog umetničkog dometa koji ostavlja trag", kaže Vladislava Gordić Petković, profesorka književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koja je triput bila u žirijima kada su piscu dodeljene nagrade.
Život je proveo između Beograda i Kalgarija, grada u Kanadi, gde je sa porodicom emigrirao 1994. godine, u vreme raspada Jugoslavije.
Pisac na 'jeziku za tišinu'
David Albahari je autor skoro 30 knjiga - romana, zbirki priča i eseja.
Prvu zbirku priča „Porodično vreme" objavio je 1973. godine, a poslednju „21 priča o sreći" 2011. godine.
Omiljen je kako među starijom, tako i među mlađom publikom.
„U mojim očima, on je naš najmaštovitiji pisac", kaže Bogdan Panajotovski, dvadesetdevetogodišnji ljubitelj Albaharijevih dela.
„Pisao je na jeziku za tišinu, a posmatranja su mu dečačka - puna radoznalosti i ozbiljnih zaključaka, koje samo dete u igri može dosegnuti", dodaje.
Albahari je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), PEN centra i Srpskog književnog društva.
„U svetu Albaharijeve proze, pripovedna igra svetla i senke čitalačku pažnju usmerava na tišinu i beznađe.
„Međutim, osećaj teskobe uvek se pretopi u savršenstvo sročene reči", opisuje Albaharijevu prozu profesorka Gordić Petković.
Mnoga njegova dela sadrže autobiografske elemente, a prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, albanski, mađarski jezik.
Dobitnik je nekoliko prestižnih nagrada.
Kao mlad pisac, osvojio je Andrićevu nagradu za zbirku priča „Opis smrti" (1982).
Priznanja su nastavila da stižu i godinama kasnije, pa je osvojio nagrade Stefan Mitrov Ljubiša (2011), Todor Manojlović (2016) i Aleksandar Tišma (2022).
Jedan od njegovih najnagrađivanijih romana je „Mamac", za koji je 1996. dobio Ninovu nagradu, Nagradu Narodne biblioteke Srbije, kao i nagrade Balkanika i Most Berlin.
„Prva stvar koja me je oduševila kod tog romana bio je jedan dugački pasus, koji te u potpunosti usisa u sebe kao vir i ne da ti da se smiriš dok ne pročitaš do kraja", kaže Boris Maksimović, izdavač iz Banjaluke, koji kaže da je uživao u čitanju ove knjige.
„Reč o neverovatno emotivnom i uzbudljivom romanu, koji te natera da posmatraš svet drugim očima", dodaje.
Osim kao pisac, Albahari je značajan i kao prevodilac, urednik književne periodike i antologičar, podseća profesorka Gordić Petković.
„Njegovom predanom posredovanju između dveju kultura dugujemo prve prevode Vladimira Nabokova, Sola Beloua, Tomasa Pinčona, Margaret Etvud, Džona Apdajka, Sema Šeparda, Rejmonda Karvera i mnogih drugih značajnih angloameričkih pisaca", ističe.
Kanada kao 'uznemirujuća utopija'
Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, Albahari se 1994. godine sa porodicom seli u Kalgari, grad na jugozapadu Kanade sa oko milion stanovnika.
Preseljenjem, „njegovi umetnički prioriteti se menjaju", kaže profesorka Gordić Petković.
Dodaje da je roman „Snežni čovek" (1995) „demarkaciona linija koja Albaharijevo stvaralaštvo deli na srpsku i kanadsku fazu".
Tu se, kako dodaje, pojavljuju motivi „istorije dvadesetog veka, izbeglištva, holokausta, rekonstrukcije individualnog sećanja".
U njegovim delima, Kanada je „uznemirujuća utopija".
„U Albaharijevoj Kanadi, sve je podložno redu i pravilima, usporeno i jednostavno kao u snu, te samim tim zastrašujuće i neprirodno", pojašnjava profesorka.
Zemunske godine
Odlučivši da penzionerske dane provede u Srbiji, Albahari se pre više od decenije vratio iz Kanade i nastanio u Zemunu.
Prevoditeljica Ljiljana Ilić upoznala ga je oko 2010. godine, kada je pisac počeo da učestvuje na književnom događaju „Pesničenje", gde se čitala poezija.
„Tada smo otkrili da Albahari piše i pesme, a neke smo objavili u našem mesečnom biltenu", kaže.
Ilić kaže da je pisac za njih dvoje govorio da su „zemunski front", jer su bili komšije.
Kada se Albahari razboleo, zbog čega nije mogao da potpisuje knjige, kulturno-umetničko udruženje Škart izradilo mu je pečat, koji je koristio umesto potpisa.
A kada više nije mogao da pečatira knjige, u tome je pomagala Ilić.
„Zajedno smo putovali na književne festivale, a ja sam bila njegova asistentkinja za lupanje pečata, i to je vrhunac moje književne karijere", dodaje.
Vremenom su postali i lični prijatelji.
„Odlazili smo na pijacu da kupimo sir, na Zemunski kej da gledamo labudove, i uvek smo jeli kolače, pošto je baš voleo slatko", dodaje.
U sopstvenom domu neretko je okupljao prijatelje i saradnike, na nekoj vrsti neformalnih književnih večeri.
Zbog toga su prijatelji stan šaljivo prozvali „Kulturni centar Albahari".
Kako se ispostavilo, poslednje okupljanje bilo je zakazano za dan piščeve smrti.
Bila je nedelja - dan sedmice kojem je Albahari posvetio omiljeni i često citirani tekst „Vratimo nedelju".
„Smrt je veoma teška reč kada je on u pitanju - zauvek će biti tu", kaže Ilić.
Izvor: Danas, BBC News na sprskom
