Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Čak i mi, koji smo mogli već uveliko da imamo unuke samo da smo prethodno imali decu, jedva da se možemo setiti vremena pre nego što su u naše živote ušli svi ti šešelji i ostali vučići, nastanili se i razbaškarili u njima, tako da odavno nisu čak ni podstanari nego, naprotiv, mi njima redovno plaćamo masnu kiriju za sopstveni život, a oni nas zauzvrat malteretiraju i ponižavaju, podsećajući nas da smo još tu gde jesmo samo zahvaljujući njihovoj 'dobroti'.
To su, dakle, izvorni modeli realizacije naše propasti. Ali, šta je sa onim novijim tipovima, kako su nam oni ušli u živote, a da ih dugo nismo ni primećivali? Možda kroz baštenska vrata greškom preko noći ostavljena otvorenim, kao kakvi glodari?
Pogledajte, recimo, tog Aleksandra Martinovića. Kako je došlo do te idiotske okolnosti da mi znamo za njega, kad sve upućuje na to da niko ne bi trebalo da zna za njega, osim onih dovoljno nesrećnih da su s njim nekako privatno povezani? Kad sam, na primer, ja prvi put čuo za njega, kad me je premijerno obasjala spoljna i unutrašnja produhovljenost te pojave? Iskreno, nemam pojma. Znam da je lik iz Sremske Mitrovice, a šta je radio tamo dok je još svet bio na svom mestu pa niko nije znao za njega i takve kao on, misterija mi je, a teško i da može biti na bilo koji način važno.
Kako se obreo u radikalima? Po pozivu, ili je bio raspisan neki konkurs na kojem je pobedio (to mi je sasvim zamislivo) ili se skromno učlanio i onda strpljivo dokazivao svoj talenat za besprizornost, i tako sve dok ga i sama Centralna otadžbinska uprava nije primetila i shvatila da taj potencijal treba što bolje iskoristiti?
Kako god, obreo se u poslaničkoj klupi, ali to po sebi još nije dovoljno za izlazak iz anonimnosti, čak i kad ste radikal. Njegova zvezda počela je da sija kada je nastao raskol među radikalima, podela na većinu koja je napustila Šešelja, ali ne i šešeljizam, i manjinu koja je smatrala da bez Šešelja ne može biti dobrog i autentičnog šešeljizma.
Martinoviću je dodeljena uloga, ili se sam izlaktao za nju, onoga ko će protiv dojučerašnje braće i sestara u šešeljevštini govoriti najgadnije i najopakije stvari, a naročito mu je, čini se, bio merak da se svojim skromnim misaonim i retoričkim oruđima obrušava na Aleksandra Vučića. Vučiću i ekipi to, čini se, nije mnogo smetalo, jer naposletku – ako već moraš da imaš protivnike, ko ne bi poželeo jednog takvog kao što je mitrovački lumen?
Kako god bilo, jedne zvezdane noći nad Sremom desio se misteriozni preokret u Martinovićevom složenom ideološko-vrednosnom sistemu: zanoćio je kao radikal, a osvanuo kao naprednjak. Tranzicija je obavljena trenutno i bez presedanja, a ovaj novi Martinović je izjavio da je stari Martinović bio teška budala i idiot, zbog čega se duboko izvinjava svima, a naročito Aleksandru Vučiću.
U svojoj novoj inkarnaciji, koja od njega nije zahtevala nikakvo umno-misaono naprezanje, a kamoli pretemeljenje, Martinović je dobio ulogu jednog od vodećih goniča i vređača opozicije i svih građana koji su bilo kako politički suprotstavljeni, ili bi mogli biti politički suprotstavljeni, njegovoj trenutnoj zvezdi vodilji Aleksandru Vučiću. I on je taj nehigijenski posao obavljao s njemu svojstvenom posvećenošću i neprosvećenošću, nikada ne pitajući „zašto“, nego samo „koga“.
I tako je, ne bez izvesne zakonitosti, napokon došlo do ovog slučaja prozivanja i prebrojavanja onih koji nemaju decu, koji nisu venčani, koji hrane kučiće i mačiće, pande i koale… Martinović je tonuo sve dublje u besprizornost ali u vlastitu besprizornost nije poverovao sve dok mu Šef, iz svojih razloga, nije skrenuo pažnju na nju, pa se onda tobože izvinio, ali tako da se ne izvini, čime je potvrdio da je nešto ipak naučio od ruke koja ga sada hrani. I zato će, budite spokojni, moći da nastavi tamo gde je stao, za sada kod istog poslodavca.
A ako se jednom, u nekoj neodređenoj budućnosti, u Srbiji stvari okrenu sa glave na noge, Martinović će opet skrušeno objasniti da je bio budala i idiot. Znam da ni tada neće biti iskren, ali ću mu opet poverovati, jer ponekad čovek tačnije govori nego što misli.
