TEOFIL PANČIĆ - Život ili sve ostalo



Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''

Odrastao sam s pištoljem u kući.

Znao sam gde stoji, uredno spakovan u kutiju. U kutiji, istoj ili nekoj drugoj, bili su i meci. Ne znam da li je otac uopšte pokušao da ga sakrije od mene, kako god, znao sam gde je. Mislim da sam mu jednom rekao da nema potrebe da ga krije od mene jer me taj pištolj uopšte ne zanima, kao što me ništa njegovo vojničko nikada nije zanimalo. Rekao sam mu to, mislim, u jednoj ironičnoj inverziji, onim tonom kojim otac govori sinu da prestane da krije od njega da puši, jer otac to ionako zna.

Nikada ga nisam izvadio iz kutije, nikada ga nisam držao u ruci. Nisam odmerio njegovu težinu, hladnu glatkoću metala. Što se mene tiče, bio je nestvaran. Mogao je biti i od čokolade. Nije pripadao mestu na kojem živim, i koje sam nazivao domom. Ali je pripadao nekome mom, i s tim se moralo pomiriti. Pobrinuo sam se da bude nevidljiv za sve koji su dolazili kod mene: niko ga nije video niti dodirnuo. Iako su morali znati da je tu negde, jer tako je to u vojničkim kućama.

U vojsci me niko ništa nije pitao: upoznao sam AK-47, zvan Kalašnjikov. Pucao sam iz njega, čistio ga, održavao ga, mazao ga drnčem. Naučio sam kako se to radi, i radio sam. Onog trenutka kad sam poslednji put prošao kroz kapiju kasarne „Maršal Tito“ na Topčideru, svo to prisilno znanje iščilelo je iz mene. Sutradan već, kod kuće, „kalaš“ bi mi bio veća tajna od Apola 11. Jer je nestao jedini mogući kontekst u kojem sam imao ključ za njegove tajne, o kojima ionako nikada ništa nisam želeo znati.

Ne znam kakva je iskustva s oružjem imao Žarko pre nego što je nabavio pištolj. Da znam, možda bih bolje razumeo zašto ga je nabavio, to jest šta je tačno očekivao od njega. U to će vreme već svi polako zaimati pištolje ili puške, ili bilo šta drugo što vrlo lako može da ubije, a nešto teže može i da vas sačuva od nekoga ko bi da vas ubije. Ovo drugo se najbolje radi tako što stavite do znanja da ste naoružani, i nadate se da je to dosta; ako morate da zapucate, verovatno ste već izgubili. Možda ne život, ali sve ostalo.

Tako je bilo i sa Žarkom. Možda mu je sačuvalo život. Ali mu je odnelo sve drugo. Naposletku ga je i ubilo.

Teško je to zamisliti nekome ko nije svedočio tim nedostojnim danima. Da si ostavio jednu zemlju i njene ljude na, recimo, tri godine, čak i dve, možda i samo jednu, pa se onda vratio, ne bi ih prepoznao, ili još gore od toga: video bi ih, ali oni ne bi videli ni prepoznavali same sebe, one od pre, od malopre. Nešto je ušlo u njih, i to nešto je bilo toliko strašno da je iz njih izlazilo u vidu nekog siktavog, paklenog gneva, mržnje, zaluđenosti.

Jeste, lako se tada gubila glava jer si neko drugi i drugačiji, jer si od drugde, drugačije govoriš ili se zoveš, krstiš se ili ne krstiš, ali se gubila lako i bez toga, onako, iz obesti i satanske zabave, iz „šta me gledaš“ i „kome ti majku“. Na ulici i u kući, danju i noću, po zabitim seoskim prčvarnicama i po elitnim prestoničkim kurvadžinicama, okupiranim od najnovije i najteže sorte ološa.

A Žarko je bio poznat, uspešan, plemenitaškog zračenja i držanja koje je nakot umeo da namiriše ispod čestitosti i skromnosti, i koji ga je morao razdraživati. I još obeležen, zbog jednog momenta svoje umetosti, etiketom izdajice tog nečega mutnog i otrovnog poput diletantski pečenih rakija, a što je tada prozvano „nacionalnim identitetom“. Malo ko od nas može zamisliti ili barem naslutiti kako je tih dana bilo biti u njegovoj, ili nekoj drugoj od ucenjenih ljudskih koža.

Možda je pištolj trebao služiti tome da se ljudska koža prikaže vučijom, e ne bi li ga čopor ostavio na miru. Avaj, nije tako ispalo, jer pištolj je glup i ume samo jedno. Bio je osuđen da proživi život s najdubljim mogućim saznanjem o tome, bez mogućnosti da išta popravi.Tako to bude kada zlo zavlada zemljom: loše ozveri, dobre pošalje u pakao. Mnogo pre nego što ih ubije.