Priča iz Doma za posrnule devojke Beograda iz 1951. godine: Dragi tata, zašto mi se ne javljaš



„Ispričaću vam jednu potresnu i istinitu priču o jednom domu i njegovih 70 pitomica, mladih, vrlo mladih devojaka. Najstarija ima osamnaest godina. U zapadnim zemljama, ako ih ima, ove domove nazivaju ’domovima posrnulih devojaka’ “, počinje priča novinara i pisca Dušana Savkovića objavljena u NIN-u 1951. godine.

"Dom za besprizornu žensku decu sa beogradskih ulica" bilo je mesto u koje su policija ili porodica slala žensku čeljad koja se ni na jedan drugi način nisu dala urazumiti ili ukrotiti. Autor je to mesto nazvao „Dom X“, a kako bi sačuvao ono malo preostalog dostojanstva svojih sagovornica, odlučio je da im promeni imena.  Njihove priče uvode nas kroz gvozdenu kapiju doma koji je toliko uznemiravao tadašnju prestoničku gospodu da je smešten van grada.

Prenosimo vam odlomak teksta koji je NIN objavio 1951. godine pod naslovom „Nismo ih ostavili same“:

„Celo to popodne presedeo sam u kancelariji upravnice. Razgovarali smo o domu, načinu vaspitanja devojaka, o svemu i svačemu. Vera je mlađa žena, blago i tiho govori, večito osmehnuta. Dala mi je i interesantan dosije, dnevnik doma i – mnoga pisma koja nikada nisu otposlata. Listam ih i čitam. Jedno je pobudilo moju pažnju. Pismo je toplo i sa puno ljubavi pisano:

„Dragi tata! Zašto mi se već dve godine ne javljaš. Zar nećeš da čuješ više za mene. Kakav si ti čovek, ipak sam ja tvoje dete i ja te mnogo volim. Uvek mislim na tebe. Ja samo tebe imam. Molim te, piši mi brzo i opširno“.

A zašto pismo nije poslato? - upitao sam malo začuđen.
 
„Ispričaću vam jednu potresnu i istinitu priču o jednom domu i njegovih 70 pitomica, mladih, vrlo mladih devojaka. Najstarija ima osamnaest godina. U zapadnim zemljama, ako ih ima, ove domove nazivaju ’domovima posrnulih devojaka’, počinje priča novinara i pisca Dušana Savkovića objavljena u NIN-u 1951. godine.

"Dom za besprizornu žensku decu sa beogradskih ulica“ bilo je mesto u koje su policija ili porodica slala žensku čeljad koja se ni na jedan drugi način nisu dala urazumiti ili ukrotiti. Autor je to mesto nazvao „Dom X“, a kako bi sačuvao ono malo preostalog dostojanstva svojih sagovornica, odlučio je da im promeni imena.  Njihove priče uvode nas kroz gvozdenu kapiju doma koji je toliko uznemiravao tadašnju prestoničku gospodu da je smešten van grada.

Prenosimo vam odlomak teksta koji je NIN objavio 1951. godine pod naslovom „Nismo ih ostavili same“:

„Celo to popodne presedeo sam u kancelariji upravnice. Razgovarali smo o domu, načinu vaspitanja devojaka, o svemu i svačemu. Vera je mlađa žena, blago i tiho govori, večito osmehnuta. Dala mi je i interesantan dosije, dnevnik doma i – mnoga pisma koja nikada nisu otposlata. Listam ih i čitam. Jedno je pobudilo moju pažnju. Pismo je toplo i sa puno ljubavi pisano:

„Dragi tata! Zašto mi se već dve godine ne javljaš. Zar nećeš da čuješ više za mene. Kakav si ti čovek, ipak sam ja tvoje dete i ja te mnogo volim. Uvek mislim na tebe. Ja samo tebe imam. Molim te, piši mi brzo i opširno“.

A zašto pismo nije poslato?- upitao sam malo začuđen.

- Ona nikada nije videla oca, niti zna šta o njemu. Majka joj je umrla kada je imala tri godine – odgovorila mi je Vera.

Pa ipak, na koverti je ova mlada devojka napisala kratku adresu: Mome tati.

Vera mi je ispričala jedan slučaj koji možda još rečitije govori o toj ljubavi, slučaj koji (radi se o inteligentnoj devojci) prelazi u zapanjujuću naivnost. Jovanka, jedna od pitomica koja ima samo petnaest godina, vratila se jednog dana u dom i snuždeno rekla upraviteljici:

- Drugarice Vera, našla sam brata. Posle toliko vremena... Ali on kaže da nije... Moj brat.

- Kako si ga našla?!

- Pa tako. Slučajno sam ga srela. Liči potpuno na mene. Sigurno mi je brat - priseća se upravnica situacija koja pokazuju koliko su ženska deca doma bila gladna ljubavi.

Najdramatičnija noć u domu

Jedne večeri došla je Marija R. u pratnji jednog milicionara. Bila je prljava, vašljiva, sva u ritama. Čekalo je toplo kupatilo, nova haljina, preobuka, nova obuća. Marija je imala nepunih 16 godina, bila je lepo razvijena, snažna devojka. Od svoje šeste godine živela je na ulici. Bavila se svim i svačim a govorila samo šatrovački. Njen dolazak uneo je pravu pometnju u dom. Razbudile su se stare uspomene, oživele su priče o „podvizima“, progovorilo se opet šatrovački.

Marija je umela vatreno i sa mnogo fantazije da priča o beogradskim ulicama, o „lovu“, igrankama i udvaračima, o kriminalnim i ljubavnim filmovima. Te noći nije mogla da spava. Kako se čovek čudno oseća u beloj, mekoj postelji, kako je neshvatljiva ova tiha, zvezdana noć koja proviruje kroz otvoren prozor. Upravnica Vera je motrila. To je najveća opasnost za dom: razbuktati stare navike, rasplamsati uspomene na ulicu. Desetak dana Marija „vršlja“. Neće da radi, čitave časove stoji pred ogledalom, udešava se, dvaput dnevno menja haljine, u ondosu na vaspitačice je drska, mlađim drugaricama preti šamarima. Jedne noći, mesec dana posle Marijinog dolaska, Veru je probudila pesma.

Pogledala je na sat. Bilo je oko dva časa posle pola noći.

Brzo se obukla i ušla u prvu sobu. Sve devojke su bile budne i samo su im uplašene oči izvirivale ispod pokrivača. Vera je ušla u drugu sobu, a u trećoj naišla na sliku koja joj se duboko urezala u sećanje.

Na podu je sedela Marija, pevala pijanim glasom, ispred nje je bila flaša sa rakijom a oko nje još tri pitomice isto tako pijane.

- Ko je doneo rakiju?

Ćutanje.

Vera se okreće prema ostalim devojkama.

- Ko je doneo rakiju! Recite mi... I ostale devojke koje nisu učestvovale u ispijanju flaše ljute rakije ćute.

Vera oseća da gubi onu psihološku prevlast koju je čvrsto držala sve do dolaska Marije. Trebalo je odlučno pobediti u ovom susretu. Još jednom je Vera upitala:

-Ko je doneo rakiju?

- Ja sam je donela, pa šta?! - uzviknula je Marija i drsko pogledala Veru. Oči u oči. Devojke su se pridigle iz svojih kreveta, na vratima sobe bio je okupljen ceo dom.

- Dakle ti, Marija! A zašto?

- Zašto? A zašto vi mene držite u ovoj ženskoj tamnici kao nekog robijaša?

Vera je izišla iz sobe ali se uskoro vratila noseći dve haljine, cipele, veš.

- Evo, Marija. Ako je ovo tamnica i ako ti se ne dopada možeš da ideš odmah. Evo ti i novac za kartu do Beograda. Kapija je otvorena...

Marija se predomišljala, "kakve li su Verine namere", ali nije otišla. U strahu da će komšije koje su prijavile buku tražiti da se dom premesti ili zatvori, Vera se obratila ostalim devojkama. Nešto se moralo učiniti za dobrobit svih.

Pitomice doma nakon te večeri počele su bojkot nepokorive Marije. Nijedna joj se više nije obraćala. Mesec dana je trajao takav tretman sve dok ova devojka sama nije otišla iz doma.

Vera je u svojoj misiji prevaspitavanja devojaka uspela ali Mariju nije zaboravila. Noseći adresu kuće Marijine majke nekoliko meseci kasnije otputovala je u Beograd. Mariju je zatekla u teškoj bedi kako jedva sastavlja kraj sa krajem.

- Zašto si došla?- pitala je Veru čiji se lik ukazao na vratima. Bila je bleda kao kreč.

- Došla sam da ti prenesem da smo ti svi oprostili. Vrati se natrag u dom.

- Ne, ne Vera. Nisam zaslužila – rekla je Marija.

Nakon kratkog razgovora sa upravnicom, gladna i svega željna odlučila je da se ipak vrati. Dve godine kasnije Vera je zapisala u svoj dnevnik:

"Mariju ne možemo da prepoznamo. Ona je jedna od najboljih u svakom pogledu. Uskoro će izaći iz doma. Krojački zanat savladala je odlično“, zaključila je upravnica.

Tako se okončalo jedno od dramatičnijih poglavlja u domu, kaže Savković i završava svoju reportažu:

„Idem širokom ulicom ka Železničkoj stanici. Prate me lagani zvuci domskog klavira i mislim o Mariji, Veri i duboko verujem u ono dobro u čoveku“.

Izvor: NIN