Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Je li ovo slobodna zemlja u kojoj važe zakoni, ili spin-diktatura u kojoj nema ničega iznad bahate samovolje otmičara države?
Eh, Selma... Kad sam prvi put, kao klinac, čuo pesmu Bijelog dugmeta o Selmi, u uvu mi je ostalo da “Selma putuje na Pag u pet”, i niko ovaj stih nije mogao isterati iz mog pamćenja decenijama; nije, doduše, ni da je bilo ko pokušavao. Istina je, čudio sam se malo kako se to putuje na Pag vozom, ali mislio sam, hajde, možda do Zadra, i tako... U svakom slučaju, bio sam već mator i sed kada mi je neko – valjda je to bio Petar Janjatović – objasnio da Selma svih tih pustih decenija zapravo “putuje na fakultet”, što je za mene dan-danas šokantno: ubeđen sam da je ono s Pagom, ako i nije tačno, bilo bolje rešenje. Neki moji bližnji misle da je to otud što sam mentalno formatiran kao razmaženo velegradsko dete, ubeđeno da se na fakultet putuje, jbg, tramvajem. A vozom, zna se, idemo na moreee! Osim Pišonje i Žuge, ali njihov način putovanja nemojte isprobavati lično, ako boga znate.
Kako god bilo, Selma je, pretpostavljam, odavno srećno stigla na fakultet (uz par sati zakašnjenja, što je bio zlatni standard JŽ s kojim se unapred računalo), završila ga, zaposlila se “u struci” u nekoj dremljivoj društvenoj firmi, a cela stvar se odigrala tako davno da je fatalna ljepotica sa jednog davnog bosanskog perona sada možda i penzionerka, lice s besplatnom kartom za javni prevoz. A da li je ikada stigla do Paga, teško da ćemo saznati.
Takve su nekada, u jednoj jugoslovenskoj mladosti, bile te Selme, živele su u nežnim ljubavnim pesmama, išle su na fakultet (kad već nisu na Pag) i bile su dobre devojke, pa se nisu naginjale kroz prozor.
Jedino što se od tih vremena do danas nije promenilo jeste moja grozna neobaveštenost. Naprotiv, postaje sve gora. Za onu Selmu nisam imao pojma kuda zapravo putuje i s kakvim životnim namerama i planovima. Za ove neke sada aktuelne Selme ne znam čak ni da postoje! Tačnije, nisam znao do pre neki dan za izvesnu Selmu Bajrami, vokalnu muzičku umetnicu estradnog žanra, građanku Bosne i Hercegovine koja uživa izvesnu popularnost i umetničko-tržišni status i u Republici Srbiji.
Enivej, savremena Selma se nije zaputila ni na Pag, a kamoli na fakultet, nego u Srbiju, doduše, ne vozom nego avionom Sarajevo–Beograd (što znači da se bezbeli nije naginjala kroz prozor). Putovanje je, ako mediji i paramediji ne lažu, bilo – to jest: trebalo je biti – poslovne naravi, dakle, gđa Bajrami je trebalo da javno izvede splet svojih pesama i igara onima koji su voljni da za to izdvoje izvesnu količinu novca i vremena.
E, ali tu nastupa država Srbija! Oličena u licu Vulin Aleksandra, od ranije poznatom po tome što u normalnoj zemlji ne bi smelo ni po čemu da bude poznato. Lice Vulin, koje trenutno ne obnaša ni jednu visoku državnu dužnost, ponosno je saopštilo da je lično sprečilo Bajrami Selmu da uđe u Srbiju, tako da je vraćena odakle je došla istim avionom kojim je i došla, i neka je tamo. Ali, ko je uopšte Vulin da nekome odobrava ili zabranjuje ulazak u Srbiju? Setićete se, makar za Dan bezbednosti, da je V. donedavno bio direktor BIA, i da se za njegovog direktorovanja dešavalo da stvarno ili tobože politički angažovana i nepoćudna lica iz susednih ili nešto udaljenijih zemalja (recimo, ruski antiratni i antiputinovski aktivisti) imaju, hm, izvesnih problema na granici. Vulin ponosno tvrdi da se visoki standardi koje je on postavio kao direktor i dalje poštuju, tako da BIA bez Vulina radi podmazano kao i BIA sa Vulinom: prepoznaje Neprijatelja i preventivno ga uklanja s naše teritorije. Greh ove Selme, ako sam dobro shvatio, u tome je što je nekada negde na javnom nastupu mahala ručicama simbolizujući albanskog “dvoglavog orla”. Ivica Dačić prisnažio je Vulinu rekavši da “kome je ‘Velika Albanija’ ponos, Srbija ne treba da mu bude tezga” (a Dačić, i kao wannabe pevač i kao političar na trajnom sniženju, sigurno se razume u tezge). Selma B. je, dakle, nastupila sa simbolom “Velike Albanije”, da ne rečemo “Albanskog sveta”, a poznato je da svet može da bude samo “Srpski svet” (tamo gde nije ruski), i da je samo ta vrsta izopačene geografije legalna i legitimna.
Lično se ne osećam uskraćenim za umetničko izražavanje Selme Bajrami, za koju ne bih ni čuo da ne beše vazda budnog Vulina, a njena orlušina mi je tačno onoliko gadna koliko i sve druge grabljive ptičurine iz balkanske nadripolitičke imaginacije, ali nije poenta u ličnom odnosu bilo koga od nas domicilnih prema bilo kojem licu iz uvoza, nego u tome je li ovo slobodna zemlja u kojoj važe zakoni, ili spin-diktatura u kojoj nema ničega iznad bahate samovolje otmičara države. Tjah, tačan odgovor na to pitanje znamo i bez Selme Bajrami.
Sve je nekako bilo jednostavnije kad je za uspešno putovanje bilo dovoljno pridržavati se jednog pravila napisanog na četiri jezika: Ne naginjati se kroz prozor/ Nicht hinauslehnen/ Ne pas se pencher au dehors /E pericoloso sporgersi. A i naš svet je nekako tada bio veći, bez orlušina raširenih krila koje bi nam mračile horizont.
Pa onda, volj’ ti na Pag, volj’ ti na fakultet.
