Andrijana Mitrović iz Malog Orašja je jedna od 12 teško ranjenih u masakru koji se 4. maja 2023. godine dogodio u selima Malo Orašje i Dubona, kada je ubijeno devetoro mladih.
Za Javni servis.net piše dr Slavica Plavšić.
Andrijana je jedna od najteže povređenih i, nažalost, njen oporavak je i dalje vrlo zahtevan.
Krajem prošle godine, 29. decembra, Andrijana je morala ponovo na bolničko lečenje. Hospitalizovana je u Kliničkom centru Srbije gde je i prethodno lečena, zbog povišene temperature i pogoršanja opšteg stanja. Nažalost, sve praznike je provela u bolnici umesto kod kuće sa porodicom, majkom, sestrom i malim sestrićem koga voli najviše na svetu, ili na nekoj zabavi sa društvom.
Majka Milana je stalno uz nju. Dolazi ujutru, uveče se vraća u Malo Orašje. Preko noći, uspeva da pripremi nešto za ručak Andrijani, od onoga što ona voli i što sme da jede, ali to nije neki veliki izbor.
Podsetimo se, Andrijana je te kobne noći, 4. maja, otišla u Dubonu sa drugaricama Teodorom i Anđelom, koja je, takođe, teško povređena. Sa svojih sedamnaest godina, prisustvovala je masakru kakav se ne viđa ni u najstrašnijim filmovima. Videla je svoje prijatelje kako padaju kao snoplje, pogođeni rafalnom paljbom kojom ih je ubica zasipao. Videla je kako su pali mrtvi Milan, Kristina i Dalibor, a ona se pravila da je mrtva, dok smrtna opasnost nije prošla. Videla je kako su se srušile teško povređene Nevena, Anđela, a Andrijana je pala nekako preko nje.
Sve tri su zadobile veoma teške povrede, od kojih se još uvek oporavljaju.
Andrijana je zverski ranjena u stomak, levu ruku i desnu nogu. Dovoljno je samo nabrojati ovakve strahote, pa da se čovek razboli od tuge. Andrijana je sve to i videla i doživela. A to je bio tek početak i prvi krug pakla koji, nažalost, i dalje traje.
„Sve sam videla. Kad je manijak došao i počeo da puca u nas kao na filmu, dok smo se družili kod škole u Duboni. Padali smo kao sveće, a ja sam glumila da sam mrtva“, rekla je Andrijana u jednom od retkih kratkih razgovora na koji je pristala.
Devojke su znale da su na Ravnom Gaju ostala njihova braća, drugovi i komšije, ali nisu znale da se i tamo dogodio užasan masakr u kome je Andrijana izgubila dva voljena brata od stričeva: Petra i Marka, Teodora rođenog brata Nemanju, a Anđela momka, svoju prvu i veliku ljubav za kojom pati. I Anđela i Andrijana su to saznale tek dosta kasnije, u bolnicama u kojima su lečene.
Iz Hitne službe u Mladenovcu Andrijana je za Beograd odvezena sanitetom, zajedno sa ranjenim dečakom iz Dubone, Ivanom Ivkovićem (17). Njegov ujak, iskusan i stručan medicinski tehničar, bio je u sanitetu sa njima i dao je sve od sebe da živi stignu do Kliničkog centra. Andrijani je držao stomak da ne iskrvari, jer su je, bukvalno, minuti delili od sigurne smrti.
U bolnici je provela tačno 102 dana. Iste noći je urađena hitna operacija trbuha. Doktor je posle operacije objasnio da je jedva prepoznavao anatomiju organa od strašnih povreda koje je nesrećna devojčica zadobila. Kasnije je urađena još jedna operacija. Andrijana je nekoliko dana bila u veštačkoj komi i teško životno ugrožena.
U bolnici je provela tačno 102 dana.
Do 4. maja, bila je vedra, zdrava devojka burnog temperamenta koja je živela punim plućima, onako kako je sama htela. Sve je mogla, stalno u pokretu i nekim aktivnostima, sa bezbroj želja i planova.
Vratila se kući kao senka, sa 20 kilograma manje i sa samo nekoliko želja. Da nikada više ne bude u bolnici, da je ništa ne boli i da mirno spava, bez košmarnih snova zbog kojih se često budila sva u goloj vodi.Nažalost, posle samo mesec dana, morala je ponovo u bolnicu. Taj ponovni boravak u bolnici bio je užasan stres za njenu već teško napaćenu i ranjenu dušu. Kako ukrotiti burnu i plahovitu mladost u bolesničkoj sobi, sa strogim bolničkim pravilima. Vratila se kući posle 16 dana i opet počinjala sve iz početka. Zajedno sa majkom i sestrom koje su davale sve od sebe da je smire, da joj pomognu. Živela je na lekovima protiv bolova, na propisanoj dijeti, sa negom i svakodnevnim previjanjima. Sa oporavkom koji je bio spor i jedva primetan, sa strahovima koji su je razdirali. Kada je bila u bolnici, plašila se povratka kući i susreta sa ubicom. Kad je bila kod kuće, plašila se odlaska u bolnicu. Bilo je i dobrih dana, ali je bilo i onih teških i nepodnošljivih.
Uz sve to, ova porodica je bila suočena sa veoma teškom finansijskom situacijom jer Andrijana i Milana žive sa samo 35.000 prihoda mesečno. Novac koji su dobile od opštine Smederevo je brzo potrošen na lečenje. Prvi su u pomoć pritekli članovi fudbalskog kluba Ravni Gaj, a nešto kasnije, pristigle su i značajne donacije nekih dobrih ljudi koji su se samoorganizovali da bar malo olakšaju život ovoj maloj porodici sa ogromnim problemima.
Konačno je usledio jedan lep događaj koji je, bar na kratko, usrećio i podigao divnu Andrijanu. Bio je to 7. decembar i njen 18. rođendan. Ulazak u svet odraslih, ponovo sa velikim željama i planovima, pre svega za ozdravljenje.
Nažalost, ni ova sreća nije dugo trajala jer joj se zdravstveno stanje opet pogoršalo. Opet visoka temperatura, jaki bolovi i opet odlazak u bolnicu i to baš u vreme najvećeg broja praznika. Sve ih je provela u bolničkom krevetu i bolesničkom okruženju. Iz bolnice je poslala poruku podrške svom bratu od strica Jovanu Mitroviću, koji je trčao humanitarnu trku za skupljanje pomoći ranjenima.
Time je bar jedan ogroman problem za ovu i ostale porodice ranjenih, rešen za izvestan period. Bar za novac sada ne moraju da brinu.
Andrijanu nisu zaboravili i zapostavili rodbina, drugarice i školski drugovi. Posete bolnicama su zabranjene. Uz Andrijanu mogu da budu samo majka i sestra. Ipak, povremeno se napravi mali izuzetak, pa na nekoliko minuta bude dozvoljeno da uđe i još po neko od društva ili rodbine. Nedavno je u kratkoj poseti bila Anđela, koja se takođe oporavlja od posledica užasnog ranjavanja.
Veliku radost Andrijani su priredili i njeni drugovi i drugarice iz razreda koji su joj na poklon kupili psa koga je želela da ima, kao veliki ljubitelj životinja. Za sada ga je videla samo na slikama, ali se nadaju da će uskoro biti otpuštena kući, gde je čekaju njeni kućni ljubimci. Dva psa, njen stari zlatni retriver i novi ljubimac Lulu, a tu je i zec. Naravno, najvažniji je mali sestrić Vukašin, koji je u međuvremenu proslavio svoj prvi rođendan, nažalost, bez tetke. A koliko bi se ona radovala i veselila, da je mogla da bude tu.Andrijanino lečenje, nažalost, još nije završeno, iako je leče najbolji lekari u Srbiji. O tome se brine lično direktor Kliničkog centra Srbije, dr Milika Ašanin, kome je porodica beskrajno zahvalna. Konsultuju se i najbolji stručnjaci iz zemlje i regiona, koji će zajednički doneti odluku o daljem praćenju Andrijaninog zdravlja i najboljem daljem lečenju.
Nadajmo se da će se cela ta procedura organizovati vrlo brzo i da će se Andrijana, što je pre moguće, vratiti svojoj kući, svojoj temperamentnoj mladosti i uživati u životu punim plućima.
Kako se može nadoknaditi presečena mladost, kako se mogu podići polomljena krila? Jednom u životu se slavi osamnaesti rođendan, jednom je malom Vukašinu prvi rođendan. Kako prihvatiti ovaj novi život, kad si pre toga pucao od zdravlja i životne energije?
Zbog nečijeg hira, besa, patološke mržnje i agresije. Zbog nekog razmaženog i bahatog sina koji je iz hobija ubijao životinje, pa nekažnjeno prešao i na ljude. Mlade, nevine, najbolje…
Ne postoji kazna na ovome svetu koja će vratiti devetoro ubijenih mladih, koja će doneti utehu i mir njihovim očajnim roditeljima, sestrama i braći.
Ne postoji način da se zaborave operacije, bolovi, jauci, lokve krvi i gnoja.
Kada prestaju košmarni snovi, kako se može vratiti izgubljeni bubreg, polomljena ruka?
Kada se može ponovo hodati nogom koju je metak bukvalno rasparčao...? Samo su neka od pitanja na koja nema odgovora.
Kako sve ove smrti, patnje, bolove i očaj, kazniti sa samo dvadeset godina zatvora?
Kakvo je to pravo i pravda koja to dozvoljava?
Izvor: Javniservis.net, N1 Beograd
