Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Izgleda da se Đurić Marko vratio iz Vašingtona. Tamo je proveo nešto više od tri godine u svojstvu ekselencije zadužene za interese Srbije pred najvećom silom. Kako je to Marko obavljao ne može se znati. Bolje nam nije a gore je svakako, mada je on navodno lobirao za zemlju koja ga je tamo ispratila. Kako je to činio i kojim sredstvima, sam đavo zna, ali je grupa uticajnih Amerikanaca koju je sabrao, do danas ostala nepoznata.
Ako nismo videli vajde od Markovog visokog turizma po Americi, Marko sigurno jeste. Možda se ovde za njega sprema važna fotelja, u izgledu je čak i ona u koju se smešta sedeća regija prvog ministra. To jest zadnjica premijera. To je sasvim moguće, ne može se na tom mestu biti gori od Ane Brnabić, uzgrednog proizvoda neprekidne krize i političkog fenomena koji je opire svakoj definiciji. U simbiozi sa Oskarom, ona je nežniji deo vladajućeg para dostojnog porodice Adams. Samo ih gledajte zajedno i videćete surovu igru prirode i sudbine.
Dok je bio na službi u Vašingtonu, često je dočekivao svog dobročinitelja Oskara i vodao ga po važnim ulicama velikih gradova. Nosili su trenerke opremljeni za poljski kros ili berbu tartufa i tako odeveni posećivali knjižare i druge radnje mešovite robe. Smejali su se nečemu – možda jedan drugome – slikali se tako ozareni i pokazivali bliskost nastalu posle višegodišnjih Markovih nasrtaja. Tim naskocima se ne može odoleti. Bez svog ulizičkog dara, jedinog koji ima, Đurić bi svakako bio prikraćen za bilo kakvu karijeru, ostao bi samo blesan sa margine koji se upinje da bude zapažen. Prozvali su ga Mister Bin, povodom neverovatnih grimasa koje su nastajale kao rezultat dugog treninga: evo me, prati moju mimiku. Zar me ne vidiš šta sve radim da me vidiš i šta mogu da napravim od sebe!
U gomili raznih udvorica, Marko Đurić se preporučio traženjem ritma aplauza kod Oskarovih nastupa kojima je bio blizu. Imao je uvo da udari dlanovima u mikro pauzama, ako ih praznoslovni govornik uopšte pravi. Ali, tapšač je to radio savršeno i uvek bi stigao prvi. Često je ostajao sam u pljeskanju, šamarao dlanove u nedoba, ali ništa za to.
Oči su mu bez prekida pratile predmet žudnje, pokazivale zavisnost i strast a to je konačno uočio i predmet.
Vrhunac je dostignut skandiranjem „Aco Srbine“! To su bile ovacije desetak čuvara ikone koje je pokrenuo Marko i direktno ih prenosio Oskaru mobilnim telefonom iz Mitrovice. I to posle neke velike pobede na Kosovu. Ma koliko Aca Srbin konačno potonuo na severu Kosova, Markovi usklici su postali udvaračka lozinka poniženih. Kad je Oskar onomad pobesneo pred odanom ruljom i počeo da im preti, da ih vređa i ponižava, govori im da su niko i ništa, te da ih je on stvorio – crvi su se oglasili prkosnim otporom: Aco, Srbine!
Možda se ne bi ni znalo da se Marko vratio i da li se uopšte vratio, da ga nisu uhvatili u starom grehu sa krvnim prijateljem Milanom Radoičićem. Neko ih je slikao u kafani Kovač kako sede i pričaju o starim vremenima kad su pobeđivali na Kosovu, a sada su Kosovo premestili u krčmu, idealnom mestu za nastavak borbe.
Oko njih dvojice nije bilo nikoga. Dva najbliža Oskarova prijatelja govore o sudbini Srbije, ali pre svega o svojim izgledima u vremenu koje im je dato. Radojičić je na spisku kriminalaca i terorista, njegovo ime je na svim poternicama a u Srbiji je nevin. Od progona se skriva u krilu Oskara, gde je odgajan i Marko pod rukom koju ljubi više od svega na svetu. Osim te ruke ničega i nema.
Oskar je bio pun prezira za one koji su doneli pred narod zloslutnu sliku dva mračna pobratima: ne zna kako su se sreli, da li je Marko tek slučjno seo da se pozdravi sa prijateljem, koji je Srbin. Ali ima mnogo cinkaroša, to znam. Otprilike tako je on video susret iz oblasti potpune tame: ne bi se znalo za intimni spoj da neprijatelj nije prijavio obred bliskosti dvojice rodoljuba.
Marko govori o tome kako se ničega ne stidi, njegovo je da ima kontakte, posebno ga raduju oni sa velikim Srbima. Njega je Oskar poslao tamo kako bi svima pokazao da je nasilna sloboda Radoičića moguća samo u slobodnoj Srbiji.
U zajedničkoj prošlosti – njih dvojicu kao utvare koje izazivaju zebnju – neraskidivo vezuje smrt Olivera Ivanovića i druga zla dela. Obojica su bili njegovi progonitelji. Kao i Oskar, koji je njima poverio progon i njegov epilog. Marko je žučno opisivao Olivera kao neprijatelja Srbije, tvrdeći da sa njim Srba neće biti na severu Kosova. Radojičić je štiteći Srbe proganjao samo njih, a Olivera je video kao crvenu maramu.
Bliski susret u Kovaču nije mogao da prođe bez rasplitanja tajne koju njih dvojica čuvaju, niti bez smirivanja savesti koje tamo nema. Od čuvara strašne tajne koju svi znaju, zavisi sudbina i opstanak Oskara, bez njega za njih ne postoji ni gram nade.
Sve nekako vodi ka tome da će rasplet da bude potpun: kad svima postane jasno ono što već jeste, ko je dao nalog za atentat na Olivera, biće i sve drugo što sada izgleda kao nedokučiva tajna tiranina i njegove posluge.
Zbog toga je Kovač bio mesto odvijanja dela bizarne srpske istorije: feminizirani ambasador i sirovi Oskarov prijatelj u zločinima, kao prizor za konačan gubitak razuma. Od svete srpske zemlje njima je ostao samo kafanski astal.
Nije to košmar: vidimo velike insekte, zmije, ale, sablasti i druga čudovišta koja svakodnevno prolaze pored nas i dolaze nam na vrata. U tome živimo i postaje nam svejedno jesmo li živi. Ne opiremo se reptilima, postajemo slični njima.
