Kad je teško – fotka sa sinom



Snežana Ćongradin, kolumna za ''Danas''

“Teški dani su pred Srbijom. U ovom trenutku, nije lako da kažem kakve smo vesti dobili u poslednjih 48 sati. Direktno nam ugrožavaju vitalne nacionalne interese i Srbije i Srpske. Narednih dana upoznaću narod Srbije sa svim izazovima koji su pred nama. Biće teško, najteže do sad. Borićemo se. Pobediće Srbija“, saopštio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre dve noći.

Fotografisao se istom prilikom sa sinom, koji je nosio majicu sa natpisom “Nema predaje” preko grba Srbije. To sve je predsednik Srbije objavio na društvenim mrežama. Trkom, svi su mediji preneli, “pušovali”, uznemirili se…

Dva dana pre toga izveo je duge cevi i službenike BIA “među narod” da patrolira u tržnim centrima i najjposećenijim javnim prostorima, a 12 sati nakon terorističkog napada u Moskvi, gde je u brutalnom napadu pobijeno više od 130 ljudi, civila…

Hteo je da pokaže silu kojom zapravo preti svom narodu. Jednostavno je, nema tu logike.

Da narod nije navikao na kuknjavu, panične napade, besprizorne laži, izlaganje sopstvene dece javnosti zarad političkih poena, zapravo bi, posle ovakvih reči predsednika, trebalo da se zabrinu – kao nikada do sada.

Tako im je rekao predsednik Srbije. Koji je, podsetimo, jer je prilika, s obzirom na godišnjicu, dobio od režima Slobodana Miloševića stan 1999. godine, kada su mnogi Srbi i Albanci iste izgubili, a većina ih svakodnevno napuštala ne bi li se sakrili od NATO bombi koje su ih svakodnevno vrebale i padale po njihovim gradovima, selima…

Zbog “politke” Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, ratnih zločinaca. Punih gajbi, novca, privilegija, mimo ratišta, snajpera, zaštićenih od bombi. Njihovo jedino oružje bili smo mi, spremni ili ne, ugurani da stradamo, da ginemo. Teško je, jako je teško i pomisliti na šta su spremni ti naslednici diktatora da urade svom narodu, niz koliko duboko provaliju da ih gurnu, s obzirom na ono što sve već imaju na savesti.

Više od sto hiljada mrtvih, milioni gladnih, bolesnih, najsiromašnijih i zatočenih u njihovoj državi korupcije i kriminala.

Svoju zvaničnu službu, nakon godina ratnog huškanja i dokazivanja najvećim zlikovcima posle Drugog svetskog rata na evropskom tlu, Vučić je započeo darom.

Stanom od režima Miloševića i to za vreme bombardovanja kada je Srbija, odnosno ovdašnja vlast izgubila Kosovo, a sopstvene građane stavila u situaciju da ih ceo NATO pakt napadne iz vazduha.

To se Vučiću izuzetno isplatilo, kako smrt kosovskih Albanca tako i Srba. Zanimljiva je činjenica. Da se ponavlja…

Kao i ratnohuškački karatkter njegove politike koji nije splasnuo ni dan danas. Koliko je od tada napredovao u smislu bogatstva i oštećenja javnog interesa i dobra, razume se, nepoznanica je. Čuvanje istine o tome je jedino nacionalno blago Srbije.

Lik je na vlasti, ovako ili onako, unazad 30 godina. Opet je, možda, zanimljiva činjenica da se ponovi.

Pogotovo danas kada objavljuje ovakve neodgovorne izjave. I, možemo pribeći karakteristakama, poput – jadnih.

Posmatram oko sebe takozvane desničare, kojima je Vučić, odnosno “politika” koju je sastupao i kao mlad i sad, sramota je, u zrelim godinama, takoreći ustanovio ugao posmatranja sveta koji nas okružuje…

Odustaju od njega. Pametniji su od samog đavola, reklo bi se. Konačno.

Za to vreme, na kućama novinarki i novinara, redakcijama, ljudi, koji bez obzira šta vi o njima mislili, slagali se ili ne sa stanovištima koje o Vučićevoj vladavini i tridesetogodišnjoj “karijeri” govorili, ispisuju se pretnje smrću. Dolaze nam kućne pragove, dok se Vučić slika sa sinom, sa grbom, sa Srbijom, smeška se i kaže da će nas spasiti.

Zgrće lovu, mulja, čuva se…, sad će fotka opet sa sinom. Pratite. Ništa mu nije sveto, što bi rekao naš narod?