Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Neki ljudi za koje dobro znam da su vodili računa o sebi, odjednom govore da ih više ništa ne zanima. Neka radi ko šta hoće, njihovo je da se okruže svojim zidovima. Nije ih briga za druge, ni druge nije briga za njih.
Možda ih je ubila dugotrajna melanholija pa u polusnu čekaju da ih dokrajči bilo šta. Ima užasa koji tek slede. Vreme koje im je još ostalo, potrošiće izolovani od svega. Čemu borba i pad pred šejtanom, ionako je sve besmisleno, Stvor je neuništiv, tek sada nije poznato kako je nastao.
Mirenje sa sudbinom je prinudna robijaška zabava nastala zbog gubitka nade. Nismo ni za šta, evo nakaza se pobednički kurči nad nama, seiri i bali od moći i besa verujući da nas je već pokopao.
Spremajući se za svoj posao sredom, preko mojih ideja su gazili događaji koji svedoče o odsustvu najvažnijih senzora društva. Izgleda da se taj kvar ne može izmeriti, budući da je bolan, dubok i obuhvata sve slojeve koji nas čine – od misaonih do fizičkih – dovodeći u pitanje obavljanje običnih ljudskih radnji. Mada je nešto vedrine doneo jedan od ljudi sa početka ovog teksta, koji je odlučio da neko vreme traje jedino u svom svetu. Ni taj nije mogao da podnese egzibicionu kaligulansku mahnitost, te je u subotu jauknuo na jednom ručku sa sebi sličnima: ljudi, da li je ovo moguće, šta se to dogodilo sa nama?
Možda je njegov očaj sastavljen od više uopštenih pitanja koje ljudi postavljaju ne očekujući odgovor. Šta god da je, odgovor je stigao: da moguće je. I ništa se nije dogodilo sa nama što se već nije dogodilo, samo nas sada konačno pogubljuje. Takvi smo jebi ga, strefilo nas, uhvatilo na spavanju. Nismo ni za k…., zabole nas za nas! Šta ti nije jasno?
Takvu je repliku navodno dobio nekadašnji buntovnik umiren naglim mrtvilom, koji se odjednom ponovo razbudio začuđen pred građanskim terminalnim stanjem. Selekcija uginulog društva bila je u agoniji za kafanskim stolom, ispijajući sebi za dušu.
Pobesneli vladar je otišao nekoliko koraka dalje od svojih najvećih podviga. Dostigao je više javnih vrhunaca, niz sadističkih orgazama pri neobuzdanim verbalnim bahanalijama. Uzeo je i subotu i nedelju za svoja sladostrasna obraćanja, pri čemu njegova izlivanja žuči i drugih telesnih tekućina nije bilo samo simboličko opštenje sa nevidljivim neprijateljem. Bilo je to gadno, skoro fiziološko pražnjenje, sa povraćanjem i dijarejom na sve oko sebe.
Oprostite ako vam zamišljen prizor stvara neodnošljive senzacije, moj se posao sastoji i u tome da otkrivam poreklo smrada. Pa i suštinu predmetne slike, ma kakva ona bila.
Ako u tome ne uspem snađite se sami. Nije lako zamisliti sebe pod mrkim fekalnim oblakom koji osvežava beživotni prostor. Niti ovo društvo kao predmet odvtanog opštenja.
Ako nije gore ot toga nije ni bolje, a tu pogodnost ne može niti želi da izbegne ni ulizička posluga. Njima je najteže i najlepše, pod tom supstancom je seme života, miris proleća, čulno uživanje i ostvarenje svih snova.
Izgleda da ova odvratna priča nema kraja, jer je izbezumljeni monarh prepun razorne energije nepozntog porekla. Sve što se kreće, prepoznaje kao nadolazeće dušmanske odrede koji mu rade o vlasti. Samoljubuvo jednačenje sa državom je prilično pouzdan simptom pijanog tiranskog ludila. Projekciju o izmaštanoj veličini podstiče napadima odvratnog besa i grimasma koje među normalnim svetom nije moguće videti.
Pobesneo je na pomisao da bi Dejan Bodiroga mogao da se kandiduje za gradonačelnika Beograda. Bodiroga naravno, nije na spisku sportista-krpelja koji su se sami ili pod dobrim uslovima upisali na stub srama. On nije Tomašević, Tipsarević ili Rebrača, neuporedivo je veći i od njih i od njega u svakom pogledu, i nije zamislivo videti čoveka među slugama.
Ako je Bodirogu morao da istrpi jer mu ne može ništa, Milan Topalović, pevač narodnih i drugih pesama razbio mu je san o delotvornosti straha. Taj čovek se ne bavi politikom, samo peva i došao je da otpeva dve pesme u „Šarenici“. Ali, zabava je prekinuta, jer je govornik iznenada dobio nagon za izbacivanje nagomilane supstance iz sebe u okolni prostor, ne mareći za ljude.
Pobuna Topalovića je reakcija čoveka koji više nije mogao i nije želeo da podnosi besrsamno uništavanje života i svake radosti, naročito svirke i narodne pesme radi sumanutog iživljavanja nezasitog nasilnika. I iznenada je postao čudo od pobunjenika.
Nije Milan Topalović počinio nikakvo junačko delo. To što je rekao morao bi da bude uobičajen građanski stav pouzdanih ljudi koji drže do sebe: daj, odj-bi manijače, pusti nas malo. Odmori se i ti, poštedi nas makar jednom. Imaš valjda nekoga ko ti se raduje. Ako nema takvih, svejedno je, nećemo ti dopustiti da urlaš na nas. Ne staj nam više na muku. Ako već nećeš da se skloniš, odeš u 3LPM i spaseš nas svoje torture, makar ućuti, zatvori usta, pogušismo se.
To jeste neizbežni oblik građanske pobune. Hvatanje izvora zla za rep, jaja i rogove, stavljanje kopita u gvožđa. Delotvoran otpor slici na kojoj nikoga više nema pošto nas je satrla neman. Sredstvo za ubijanje straha je saznanje da razloga za strah nema, ali bes se gomila u ljudima.
Njegovi javni nervni slomovi koji postaju učestaliji kako se primiče kraj, mogli bi da izazovu spasonosni obrt: opšti slom kao odgovor na ponižavanja, slom svega što je ovo društvo dovelo do toga da slomom mora da se spasava.
