Prevlast besramne strašnosti


Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''

Kada se kaže da je nešto strašno onda ne bi bilo loše znati šta je tačno strašno u onome što je strašno, jer ako to ne umemo reći, pitanje je da li uopšte razumemo prirodu te strašnosti, koju kroz vlastite srsi osećamo. A bez razumevanja strašnog, nema mu ni dobrog suprotstavljanja.

Kada osuđeni ratni zločinac Dragan Vasiljković kaže nešto strašno na televiziji Pink, onda treba hitno vratiti razmatranje o strašnom bar dva koraka unazad.

Prvo, sam entitet zvan „televizija Pink“ je strašan, i sa njega ne izlaze nestrašni sadržaji, pošto on sa takvima gaji prirodnu uzajamnu averziju.

Drugo, sama ideja o osuđenom ratnom zločincu kao analitičaru i komentatoru društvene stvarnosti je strašna – dakle, taj događaj je postao strašan i pre nego što se dogodio, što je ujedno bio i poslednji dobar trenutak za njegovo nedogađanje.

Kada se i ako se ipak dogodi, prekasno je za lamentiranje nad strašnoćama koje su se prosule u etar, da putuju njime do kraja vremena.

Ne znači ovo – da nam se slobodari ne zabrinu – da osuđeni ratni zločinci koji su odslužili svoj dug pravdi nemaju pravo na javnu reč.

Naravno da imaju: uvek su slobodni da pričaju o svojim zločinima, pošto je to jedina oblast u kojoj su se istakli i za koju su dokazano eksperti. Bez toga, niko za njih ne bi ni znao.

Oduzmite tom Vasiljkoviću njegove ratne „podvige“, i šta će preostati? Dosadno, folirantsko glavinjanje kroz život nekog sitnog beogradskog šibicara koji je voleo da zamišlja da je plejboj.

Uostalom, neki od najboljih televizijskih dokumentaraca nastali su na bazi produbljenih svedočenja počinilaca o vlastitim nedelima.

Da su zato doveli Vasiljkovića na televiziju, možda bi i bilo nešto od toga.

Ali to bi onda stvarno bila televizija i Vasiljković bi stvarno bio samo jedan obični Vasiljković, a mi uopšte ne bismo bili u ovoj priči, koja bi ionako bila sasvim nezamisliva.

To je šta bi bilo da je bilo, a u stvarnosti, Vasiljković je, maltene na dan ubistva Zorana Đinđića, ispevao pravu odu njegovom ubici Zvezdanu Jovanoviću, poštenom srpskom patrioti koji na pravdi boga trune na robiji.

Šta je tu tačno nepravda, raspetljavajte ako vam je od volje.

Znači li to da Jovanović nije ustrelio Đinđića, pa iz misterioznih i konspiroloških razloga okajava tuđi greh?

Ili ga jeste ustrelio, ali ne baš onoliko koliko tvrdi presuda? Ili ga je ustrelio skroz, ali iz najboljih i najčasnijih namera i najuzvišenijih patriotskih motiva?

Ili na to nesrećno, ali neophodno ustreljenje ne treba tako fiškalski jednostrano gledati kao na krivično delo, nego ga treba sagledati u istorijskom, moralnom i iznad svega patriotskom kontekstu?

A ko bi to mogao bolje, kompetentnije i nepristrasnije da učini od dr. Vasiljkovića, eksperta za teoriju i praksu rafalnog i pojedinačnog patriotizma?

Navodi Vasiljković i neki primer iz Švedske, o nekom tipu osuđenom na doživotnu robiju a onda navodno puštenom posle sedam godina zbog dobrog vladanja; a Jovanović se, kaže Vasiljković, vlada i više nego dobro, kao pravi uzor i primer, pa je i po tom osnovu odavno zavredeo otpust; da se vlada još samo malo bolje, morali bi da ga puste nekoliko godina pre nego što su ga uhapsili.

Eto zašto Šveđanima ide tako dobro: ne traće svoje najbolje ljudske resurse.

Onog su držali sedam godina iza brave, a onda mu našli pogodno mesto gde će biti od koristi zajednici.

A mi? Puštamo da tako kvalitetni ljudi trunu, da im najbolje godine prolaze neiskorištene.

Umesto da se Jovanoviću, kao dokazanom znalcu svog zanata, pronađe neki novi, ovom vremenu primereni angažman i da ga tako vratimo u toplo okrilje zajednice kojoj je toliko dao, i dao bi još da ga ne sprečiše dušmani.

I sve to je, sada ćete vi reći, strašno.

Pa jeste, ali se sve ono uistinu strašno mnogo ranije odigralo, i tako omogućilo da živimo u ovoj i ovakvoj stvarnosti, u prevlasti besramne strašnosti.