Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Pevač Milan Topalović Topalko je s punim pravom prokuvao i odlično prozreo način na koji nas Vučić “psihički maltretira” i drži kao taoce svog haotičnog diletantizma i dramatičnog nedostatka najelementarnijeg kućnog vaspitanja
Od svih vrsta gnjavatora i psihičkih siledžija kakvi se uvek nekako uvuku na privatne i nešto javnije žurke, bilo po stanovima ili klubovima, najodvratniji su oni koji posle drugog-trećeg pića počnu da pate od urgentne potrebe da odmah, istog trenutka, čuju neku pesmu koja ih pogađa u centar bića i žića, i toliko su nestrpljivi, nametljivi i nasilni da bez blama prekinu pesmu koja se upravo “vrti”, e ne bi li je zamenili nekim svojim karasevdahom. Neki ljudi plešu, pevaju, lepo im je, i onda im Govnar samo – cap! – ukine pesmu zbog neke svoje mentalne mušice. Možda meni ta pesma i ne prija, ali jbt, ajd’ bar se napravi da si normalan, sačekaj da se završi ono što neko drugi voli…
Takvi tipovi podsećaju, u najboljem slučaju, na one što se ležerno prošetaju pored celog dugačkog reda u pošti i dođu pravo na šalter “samo da nešto pitaju” a zapravo da obave svoj posao – jer je njihov posao važniji od svih naših, i njihovo je vreme dragocenije od vremena normalnih, pristojnih ljudi. Šta se radi u takvim situacijama? Lično nisam za preterano diplomatski pristup: takvu barabu lepo uhvatiš za uvo, izvedeš je iz pošte i šutneš je nogom u guzicu uz ljubaznu molbu da ga više nikada ne vidiš u blizini, za njegovo dobro.
Šta se, međutim, radi kad siledžija i baraba uzurpira ne samo red u pošti ili Jutjub na žurci, nego celu jednu državu?
Da se ja pitam, ne bih bitnije menjao metod iz pošte, ali opet, svestan sam da je ovo mnogo, mnogo teži slučaj. Državne barabe i kulovčine imaju telohranitelje, bukvalne i simbolične, a među ove druge spadaju i javni mediji i manje-više svi resursi i institucije koji bi trebalo da služe potrebama i dobrobiti svih građana. Uzurpirali su ceo sistem i podredili ga sebi i svojim potrebama i hirovima i to im prolazi i prolaziće im sve dok ne budu naposletku ipak izvedeni za uši i šutnuti u dupe. A to se pre ili kasnije ipak dogodi. Nažalost, obično kasnije, ili čak prekasno. Što je već krivica nas koji smo im dopustili da se previše udobno razbaškare u našim ganglijama.
Nego, kad smo već kod pesme i njenog prekidanja, ne treba nikako prevideti slučaj koji se, bez bilo kakve njegove krivice, dogodio građaninu Milanu Topaloviću Topalku, pevaču tzv. novokomponovane narodne muzike. Čovek je gostovao u vrlo gledanoj RTS-ovoj “Šarenici”, a ako ste pevač narodnjaka, verujte, “Šarenica” je za vas bingo. Međutim, šta? “Šarenica” nije emitovana u predviđenom obliku i u predviđeno vreme, jer je “došao čovek koji je 24/7 na svim televizijama i prekinuo mi emisiju jer ima nešto važno da kaže… što sam čuo jedno 23453244323 puta… Nije moglo da sačeka da se makar završi emisija koja je mnogo lepa. Molim vas… neka mu neko kaže da otvori svoj kanal, pa ko voli i hoće da ga gleda – neka gleda. I tako spase nas ostale koje čovek svojom pojavom psihički maltretira i uzima naše vreme…”
Alzo špreh građanin Topalko, a svaka mu je kao u kamen uklesana. Kao prirodan nastavak antologijske definicije Bože Koprivice o A. V. kao “svakosatnom klepetalu”. Pjevač je, sve u svemu, bolje objasnio jedan od najiritantnijih simptoma sindroma Vučićeve Srbije od onih silnih sociologa i ostalih profesionalnih tumača društvene stvarnosti i dinamike. Koje – mislim, dinamike – ovde više gotovo da i nema jer je uzurpator umrtvio sve društvene procese na koje je mogao da utiče, a medijsku scenu naročito. Nacionalne televizije njegov su lični Speaker’s corner na kojem se pojavljuje kad mu prhne i ostaje dok mu ne dosadi, a to što usput istumba redovni program nije zato što ima da saopšti nešto važno i hitno, nego zato što je to sastavni deo njegove tehnike vladanja kroz održavanje permanentnog vanrednog stanja nižeg intenziteta.
I svi mi tu sociopatsku paradu trpimo prilično pasivno već preko decenije – da, trpeo je i Topalko sve dok mu baksuz nije lično ugazio u tanjir. To sigurno nije bilo lično i namerno – briga Vučića za Topalka – ali je pevač s punim pravom prokuvao i odlično prozreo način na koji nas Vučić “psihički maltretira” i drži kao taoce svog haotičnog diletantizma i dramatičnog nedostatka najelementarnijeg kućnog vaspitanja i osnovne čestitosti koja vam nalaže da što ste moćniji po javnoj funkciji i realnoj vlasti, u javnim nastupima budete povučeniji i skromniji.
Verujem građaninu Topaloviću da nije niti namerava da bude politički angažovan. Ljudi iz njegove branše to gotovo nikada nisu, a pogotovo ne protiv vlasti – bilo koje vlasti. Upravo je ta njegova “apolitičnost” najsnažnija ilustracija Vučićevog zastranjenja. Kad počneš da skačeš po živcima i svojim beskrajnim tiradama od Ničega upljuvavaš čorbu ljudima kojima je inače svejedno ko si, gde si i šta radiš, to je znak da si polako počeo da prelaziš granice unutar kojih i kao uzurpator možeš da se krećeš a da ti niko ništa ne može. Jasno, ne očekuje se od tebe da imaš ukusa i da imaš mere, ali i u nemanju mere mora se – imati mere.
Ko na to zaboravi, pre ili kasnije naiđe na nekog ko zavrće uši bez pardona.
