Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Patrijarh Porfirije, kao što je poznato, voli „Smak“, a „Smak“, kao što je poznato, ne voli sneg. Zašto Porfirije voli „Smak“ jednom je i lično pokušao da objasni. Zašto „Smak“ ne voli sneg, trebalo bi da bude jasno iz pesme „Zašto ne volim sneg“, ali pre bih rekao da se tekstopisac i sam muči s tom meteorološkom nedoumicom nego što slušaocima nudi neki razgovetniji odgovor.
E sad, ako Porfirije voli „Smak“ a „Smak“ ne voli sneg, znači li to nužno da Porfirije ne voli sneg? Eh, ne idu te jednačine po automatizmu, fala bogu da je tako.
Možeš voleti „Smak“ a ipak voleti i sneg, a ima i drugih kombinacija. Ja, recimo, ne volim „Smak“ – što je za sada legalno izvan Kragujevca – a ne volim ni sneg. Samo zato što je mokar i hladan; nemam drugih prigovora na njega.
Posle najnovijih Porfirijevih istupa, ipak, možda je stvar postala nešto jasnija. „Smak“ tu nije ništa kriv, nego Porfirije ne voli sneg zbog jedne mnogo drevnije narodne umotvorine, one koja kaže da „ne pada sneg da pokrije breg nego da svaka zverka otkrije svoj trag“.
Notornu Rezoluciju o Srebrenici Porfirije Perić izgleda doživljava kao neku vrstu izdajničke bele tvari koja em svojom belinom ublažava mrklinu noći u kojoj se inače ne bi razabralo ko kuda ide i šta radi, em svačije šape i kopita ostavljaju svoj „autorski potpis“.
Na primer, ako je trag lisice moguće pratiti do vašeg kokošinjca, a u njemu je nastala neobjašnjiva nastašica živog stanovništva, lijina kasnija zaklinjanja u nedužnost ne vrede više od pišljivog boba.
A svi znamo da su šume pune pišljivih bobova na koje se ni najminornija zverka ne osvrće.
Reći će neko da se šalimo sa ozbiljnom stvari, ali nije tako nego se Porfirije, tercirajući celoj srpskoj vlasti, zevzeči sa svima nama, a i sa zdravim razumom. Dobro, priznajem, sprdnja sa zdravim razumom u opisu je posla jednog sveštenog lica, ali ne nužno i u svetovnim stvarima.
Porfirije, dakle, dodaje svoj „duhovni autoritet“ – to mu pripalo u podeli zadataka jedne otužne, posramljujuće kampanje – sveopštem mozgoispiračkom refrenu kako bi „priznanje genocida u Srebrenici značilo da su Srbi genocidni narod“.
Ako su – za dobrobit diskusije – ikada postojali neki validni argumenti kojima bi se mogla osporiti genocidna narav zločina u Srebrenici, mi je nismo čuli jer smo se od početka najviše bavili ovim glupostima. Kako je uopšte moguće demantovati da ste „genocidan narod“ kad vas niko za to ni ne optužuje i kad takva kategorija uopšte ne postoji ni u pravu ni u politici ni u istoriografiji?
Ako nije tako, hajde neka već jednom neko – može i Porfirije, on je, je li, učen čovek – imenuje bar jedan „genocidan narod“, čisto da znamo s čim se upoređujemo? Do sada ne čusmo ni jedno ime pa bauljamo po mraku, a sneg se odavno istopio.
Pa nešto razmišljam: s obzirom na kvantitet, kvalitet i osobitu ideološku bolesnost zločina jednog njihovog režima, možda su Nemci najbliže foto-modelu „genocidnog naroda“?
Međutim, ne. Uprkos genocidnosti ideje i prakse Trećeg rajha, niko nikada nije rekao tako nešto, što bi inače po sebi bilo – rasističko.
Jer, ako je Nemac kao takav genocidan, onda je to i Betoven, preminuo mnogo pre genocida, i Klaudija Šifer, rođena godinama posle genocida.
E, u tome je štos i s onim snegom.
On otkriva tragove vukova, medveda, veprova i lisica među nama, ali i oslobađa svake krivice jagnje ili zeku, koji su gledali svoja posla, ne dirajući nikoga.
Naravno, kad dođe stani-pani, vukovi i lisice bi da ih se oslobodi odgovornosti, inače ćemo u protivnom „svi biti krivi“.
Mene tu jedino malo čudi Porfirije: čiji je on pastir?
