Hoće li Beograd poklopiti tona azbestne prašine oslobođene tokom rušenja Hotela Jugoslavija, da li je tokom gradnje hotela uopšte korišćen azbest i u kojoj količini, šta piše u Planu rušenja (ako uopšte postoji), i gde će se odlagati šut nastao rušenjem – pitanja su na koja je N1 pokušao da dobije odgovore na mnogim adresama.
Kao bomba odjeknula je izjava Dejana Bojovića, predsednika Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, da Beogradu preti ekološka bomba kada se u vazduhu nađe tona azbesta pretvorenog u prašinu posle rušenja Hotela Jugoslavija.
Na ovu izjavu pozivaju se mnogi, a Bojović za N1 precizira da nema govora o toni azbestne prašine, već da se radi o pretpostavki da je u objekat ugrađena tona azbesta, odnosno oko tri procenta od same građevine.
„Mi ne znamo koja je količina prašine i otpada“, kazao je Bojović za N1.
On ističe da je pažnju javnosti hteo pre svega da skrene zbog samog načina rušenja i ogromne količine sitne prašine koja se stvara, a koja može da sadrži i azbest. Ima li azbesta ili ne u građevinskom otpadu nastalom rušenjem, Bojović ne može da tvrdi.
I aktivisti koji ukazuju na neprimereno rušenje hotela i pozivaju se na izjavu Bojovića – nemaju jasnu potvrdu. Kako je za N1 rekla Vesna Cerović iz neformalne grupe građana „Odbranimo Jugu“, u projektu hotela iz 1957. godine ne spominje se konkretno azbest, već se navodi da će se koristiti dostupni termoizolacioni materijali. Međutim, vreme gradnje i široka upotreba azbesta u tom periodu upućuju da bi azbesta moglo biti.
Građevinski inženjer s kojim je portal N1 razgovarao, kaže da se azbest koristio za obloge, proizvode za obloge i izolaciju, a da bi eventualni podaci o njegovoj upotrebi u konkretnom objektu mogli da se nalaze u odeljku „Specifikacija materijala“ u delu projekta pod nazivom „Projekat arhitekture“.
Hotel Jugoslavija projektovao je tim arhitekata iz Zagreba: Mladen Kauzlarić, Lavoslav Horvat i Kazimir Ostrogović iz Projektnog zavoda Hrvatske. Sva trojica su odavno umrla.
Radove na završetku izgradnje i uređenju enterijera izvela je grupa arhitekata Arhitektonskog projektnog zavoda iz Zagreba. Od ove ustanove zatražili smo podatke o prisustvu azbesta u delu projekta koji su radile njihove arhitekte, ali do objavljivanja ovog teksta – odgovor nismo dobili.
Kompanija Milenijum tim, koja je kupila zgradu hotela i koja će na tom mestu graditi novi objekat, tvrdi da azbesta nema.
„Tokom pripreme tehničke dokumentacije, objekat je temeljno pregledan, pri čemu nije utvrđeno prisustvo azbesta ili drugih opasnih materijala“, navodi Milenijum tim.
Aktivisti investitoru ne veruju i traže da država jasno utvrdi da li opasnog materijala ima ili ne. Zbog toga su se obratili inspekciji za zaštitu životne sredine, koja bi uzorke šuta poslala na analizu. Informaciju o izlasku inspekcije na teren – nemaju.
Vesna Cerović kaže da bi do dobijanja konačnih nalaza rušenje trebalo obustaviti, a da bi bilo najbolje da analizu rade nezavisni stručnjaci. Ministarstvo zaštite životne sredine pitali smo da li su njihovi inspektori izašli na teren i uzorkovali šut, ali odgovor nismo dobili.
Ukoliko bi se utvrdilo da u zgradi hotela ima azbesta, rušenje i odlaganje otpada bi moralo da se obavlja na način predviđen mnogobrojnim propisima koje je država donela kako bi regulisala odlaganje opasnog otpada.
Na rušenju hotela angažovana je firma „VladoBaumaschinen“ sa sedištem u Surčinu. Posle neuspelog pokušaja da stupimo u kontakt sa rukovodstvom ove firme, uputili smo im pitanja mejlom. Tražili smo informacije da li se radovi izvode na osnovu usvojenog Plana rušenja, kao i gde će se odlagati građevinski otpad i da li će se on možda reciklirati. Do objavljivanja ovog teksta odgovor nismo dobili.
O tretmanu i rušenju azbestnih objekata pitali smo i firmu PMC – inženjering doo, koja je ćerka firma Jugoinport – SDPR-a. Iako nam je bilo rečeno da će se javiti neko ko može da govori o temi, do završetka ovog teksta sagovornika nismo dobili.
PMC inženjering je svojevremeno bio angažovan na rušenju Azbestnog naselja na Belim vodama u Beogradu, kada su njihovi radnici u zaštitnim odelima rastavljali 14 zgrada ploču po ploču.
Uklanjanje naselja je trajalo pet godina (od 2006. do 2011. godine), a kako su mediji tada pisali – ploče su posle skidanja potapane u vodu da se ne bi raznosila kancerogena azbestna prašina. Na kraju su poslate u Nemačku, gde je trebalo da budu uništene.
Zbog raširene upotrebe azbestnog materijala u građevinarstvu u drugoj polovini 20. veka i kasnijim saznanjima o njegovoj izuzetnoj štetnosti po zdravlje, država je 2019. godine inicirala izradu Nacionalnog registra azbestnih objekata sa podacima o lokaciji, količini, ali i njegovom bezbednom odlaganju.
Kako nezvanično saznajemo, ovaj registar nikada nije završen. Ministarstvo zaštite životne sredine i Agenciju za zaštitu životne sredine pitali smo dokle se stiglo sa izradom registra i da li se u njemu možda nalazi i Hotel Jugoslavija. Odgovor – nismo dobili.
Izvor: N1
