Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas'', 31.5.2025.
Ono što se bliži izgleda otprilike ovako: igra se na male golove, ali se te dve utakmice održavaju na nacionalnom stadionu i sve su tribine pune, i sva je pažnja budna, i sve su oči uprte u ishod. Događaji nesumnjivo važni za izgled svakodnevice na lokalu baš i ne bi bili na radaru velike slike u nekom normalnom sistemu. Jer, hej, pa to se tako i zove: lokalni izbori.
Ali druga je klima otkad imamo posla s čovekom koji u kabinetu verovatno ne drži običnu kartu Srbije nego tablu za Riziko isparcelisanu sve do najmanje upravne jedinice, i dok štreba napamet sve one toponime, po njima raspoređuje „tenkiće“, to jest mini-šerife i okrug-kabadahije, ne bi li se ime igre trajno premetnulo upravo u Neriziko.
Ta je taktika s godinama dosegla apsurdne razmere: sećamo se svi likovanja i hvalisanja kad se u nekim mestašcima ostvari pobeda sa sto odsto glasova, iako svaki pošteni Srbin zna da ne postoji nijedan kafanski sto, nijedan sastanak stanara, nijedna vajber-grupa gde se oko bilo čega svi slažu; ako ćemo sasvim pošteno, zdrava osoba čak ni lične odluke ne donosi stopostotno, nego ima onih pet, deset postotaka što se u nama bune, sumnjaju, preispituju.
Dočim ovi alavci hoće da predstave kako se protivprirodna jednoumna sloga, u veku gde to ne postoji ni u vezi s tim je li Zemlja okrugla, javlja u ljudima jedino kad se pita da li volite Vučića. Kažu, evo ima to i to selo za primer, tamo je tako. Ono ima, da, ali samo u svetu fikcije: to je selo Štrumpfova, gde je dobri Ćaća Štrumpf neprikosnoveno sve i svja.
Onamo nikad nisu održani izbori, zato što ne bi imali smisla. Izbori gde se iz bilo kog razloga, bilo kakvim načinom i sredstvima, svi birači nateraju da misle isto – a što je bez nateravanja nemoguće – izbori su obesmišljeni. I samo bi se besmislenik hvalio besmislom. U takvoj smo državi živeli godinama.
Sada se okupatoru table i uzurpatoru igre, međutim, Riziko ponovo ukazuje rizičnim: Zaječar i Kosjerić nimalo nisu sigurica, nisu rešivi s tri tenkića-džipa iz kojih iskaču preteće anatomije da po kratkom postupku izmafijaju šta treba već time što se malo ozbiljnije namršte. To je onamo u ništačkom štabu jasno, kao što je drugoj strani jasno da će ništačka brigada svejedno biti poslata na proslavu još jednog Praznika Demokratije, da ga zagarantuje po oprobanoj recepturi.
Ono što se bliži izgleda otprilike ovako: igra se na male golove, ali se te dve utakmice održavaju na nacionalnom stadionu i sve su tribine pune, i sva je pažnja budna, i sve su oči uprte u ishod. Događaji nesumnjivo važni za izgled svakodnevice na lokalu baš i ne bi bili na radaru velike slike u nekom normalnom sistemu. Jer, hej, pa to se tako i zove: lokalni izbori.
Ali druga je klima otkad imamo posla s čovekom koji u kabinetu verovatno ne drži običnu kartu Srbije nego tablu za Riziko isparcelisanu sve do najmanje upravne jedinice, i dok štreba napamet sve one toponime, po njima raspoređuje „tenkiće“, to jest mini-šerife i okrug-kabadahije, ne bi li se ime igre trajno premetnulo upravo u Neriziko.
Ta je taktika s godinama dosegla apsurdne razmere: sećamo se svi likovanja i hvalisanja kad se u nekim mestašcima ostvari pobeda sa sto odsto glasova, iako svaki pošteni Srbin zna da ne postoji nijedan kafanski sto, nijedan sastanak stanara, nijedna vajber-grupa gde se oko bilo čega svi slažu; ako ćemo sasvim pošteno, zdrava osoba čak ni lične odluke ne donosi stopostotno, nego ima onih pet, deset postotaka što se u nama bune, sumnjaju, preispituju.
Dočim ovi alavci hoće da predstave kako se protivprirodna jednoumna sloga, u veku gde to ne postoji ni u vezi s tim je li Zemlja okrugla, javlja u ljudima jedino kad se pita da li volite Vučića. Kažu, evo ima to i to selo za primer, tamo je tako. Ono ima, da, ali samo u svetu fikcije: to je selo Štrumpfova, gde je dobri Ćaća Štrumpf neprikosnoveno sve i svja.
Onamo nikad nisu održani izbori, zato što ne bi imali smisla. Izbori gde se iz bilo kog razloga, bilo kakvim načinom i sredstvima, svi birači nateraju da misle isto – a što je bez nateravanja nemoguće – izbori su obesmišljeni. I samo bi se besmislenik hvalio besmislom. U takvoj smo državi živeli godinama.
Sada se okupatoru table i uzurpatoru igre, međutim, Riziko ponovo ukazuje rizičnim: Zaječar i Kosjerić nimalo nisu sigurica, nisu rešivi s tri tenkića-džipa iz kojih iskaču preteće anatomije da po kratkom postupku izmafijaju šta treba već time što se malo ozbiljnije namršte. To je onamo u ništačkom štabu jasno, kao što je drugoj strani jasno da će ništačka brigada svejedno biti poslata na proslavu još jednog Praznika Demokratije, da ga zagarantuje po oprobanoj recepturi.
Naravno, da u nama još ima snage da se ičemu ovdašnjem začudimo, bilo bi začudno kako Onaj apsolutno ne može, eto igre radi, eksperimentalno, makar negde da dozvoli izbore bez prčkanja, pritisaka, ucena i svekolikog govnarstva, čisto da zaista proveri šta bi se takvom prilikom desilo. Zamisli da živiš s činjenicom da tako nešto ne smeš, a toliko se busaš u grudi da ti sisni mišići visnuli od prekomernog udaranja.
Celom se zemljom ori pesma „KukAVica“, na šta bih ipak stavio maleni amandman, i ne samo zato što me naricanja uvažene gospe kriminalke nikad nisu gađala u sentiment. Nego zato što stih kaže „nisam znala da si takva kukavica“, a to mi je s Velikim Meštrom sasvim nespojivo: ima li ikoga da to o njemu nije znao, uključujući čak i prvi ešalon oko njega? Mislim, lik je lupio detetu bananu u basketu, pred kamerama.
Teško da mu je čak i Ana Brnabić, u svojim lirskim naletima sluzavog obožavanja, na to rekla „kakav si ti hrabriša, Šefe“. I sad, pošto onaj koji sve sme ne sme da raspiše parlamentarne izbore, lako je zamislivo koliko pri takvim okolnostima tek ne sme da izgubi u Kosjeriću i Zaječaru.
I tako su te objektivno manje bitke narasle do sudbinskih sukobišta. Da se razumemo: šta god se desilo osmog juna tamo, niko se neće manuti svog nauma, ni on ni mi. Zapravo, i strana koja izgubi i strana koja odnese pobedu zapeće još više.
Pobeda, ma čija bude, više je simbolična, ali kao takva momentalno postaje zamajac i pogonsko gorivo. Ljude koji žive u tim mestima valja obodriti, podržati, ohrabriti, jer važno jeste.
Međutim, još je važnije – što bi rekao veličanstveni on – „da narod zna“: svi mi koji ne živimo u Kosjeriću i Zaječaru možemo ovako i onako pomoći, ali ne možemo meštanima ponuditi snažniju motivaciju od one koju imaju pred svojim očima, svakodnevno, tu gde žive.
