Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Nije najgadnije što taj čovekoid otvoreno želi da vlada, da ponižava i tlači, maltretrira, bije, hapsi, da lično štiti kriminalce i naziva omladinu sopstvene zemlje nacistima, ustašama, teroristima, da siledžije proglašava junacima, da rasprodaje zemlju kao da je njegova, da gazi i gasi univerzitet, sudstvo, ustav, razum – ne, najgadnije je što sve pobrojano naziva srpstvom, slobodom, poštenjem, pameću, rodoljubljem, pravdom, napretkom.
Savršeno oslikano u novosloganu „bolje ćaci nego naci“, dok zapravo kolovodi ekipom koja je i jedno i drugo: nacisti su, koliko se sećamo, tvrdili da su iznad drugih, posebna rasa, šta li; kad neki ne odgovaraju ni za smrt šesnaestoro ljudi, a neki drugi su uhapšeni za polivanje vodom, kada se ista kazna dobije za gaženje devojke na pešačkom i za nokautiranje siledžije, kad neke jedu stenice na Klisi mesecima – gde su inače dospeli jer su ilegalno prisluškivani – a neko čije ime počinje sa G a završava s oranvesić preleži jedva jednu noć u pritvoru zbog nadstrešnice, šta je to nego podela na višu i nižu sortu, na nedodirljive i sitnu boraniju, besmrtnike i smrtunčad?
Da bi se razumela glavna karakteristika koja se traži onamo u regrutnom centru, evo kratke ilustracije: na velikim festivalima, gde je publika mešovita, poneko bude pred binom kad svira bend koji mu se ne dopada, pa uzme da dobacuje ili zavitla srednjim prstom po vazduhu; s bine se to primeti; ma koliko ljubavi pružili oni koji te vole, bude ti žao – ne zato što se nekome ti ili tvoja muzika ne dopadate, to je sasvim u redu, nego zato što te baš toliko ne voli da ne može da se suzdrži od emitovanja te emocije. Jedna osoba, ili njih nekoliko, spram stotina ili hiljada prisutnih, a svejedno se zapitaš što bre tako, gde grešimo.
A zamislite da vas gomila ljudi gađa jajima, toliko glasno viču ua da ne čuješ ni svoje misli, da te obezbeđenje sprovodi kroz špalir naroda koji bi trebalo da predstavljaš – i ti dođeš kući, spereš žumanca sa sebe, pošto se to dešava u kupatilu nužno si pred ogledalom, pogledaš svoj odraz i kažeš: „Ma da, super sam, kidam. Ako ništa, makar kidam živce ljudima. Što bih se zapitao nad sobom.“ To je sposobnost koja stvarno nije svima data, i samo zato što nije – civilizacija postoji. Međutim, u skupini koju raja po čaršiji već godinama naziva sektom, taj kvalitet je eliminacioni faktor, zapravo i jedini: nemanje obraza, inače i koren i uzrok reči bezobraznik. Potpuno odsustvo skrupula, po meri Šešeljevog odojčeta.
Ove nedelje kolumnu je teško sročiti, jer vesti stižu iz minuta u minut. Po njima se ništa neće zvati, kažu ogorčeni, ali jedan se već nadigao iznad te sudbine: po izvesnom Đuki nešto je već nazvano, onamo na Fruškoj Gori, ali ga to, u skladu s prethodnim pasusom, nimalo nije zamislilo, možda čak u tome vidi ravnotežu na kantaru pravde: kad već njega u narodu zovu tako kako ga zovu, red je i da onu drugu stranu komparacije krste njegovim nadimkom. U trenutku kucanja ovih redova, ponosni vlasnik ove nomenklaturne trampe izjavljuje kako treba uvesti narodnu miliciju, čiji će posao biti da mlati narod. Čitav se državni aparat podigao na noge u dva sata posle ponoći da sanira ljute rane (nanete vodom) profesionalnog ćacija Miloša, e da bi već sabajle prvi put s političkim ocem na jutrenje (dosad su obično duet-baljezgali po podne), pred kamaru kamera, da ga ovaj svojim, kako ono reče pre neki dan, snažnim leđima ogrne i poruči studentima „da će platiti“ što su mu (vodom) dirnuli čedo, pa je polivenik čak i u invalidskim kolicima bio, dok ga je ministar zdravlja lično lečio, verovatno fenom. U Nišu, osvanuo je transparent s onom nesrećnom parolom, zakićen kukastim krstom.
Miloš, o kome znamo da je baš iz Doboja a ne iz okoline, te da je najbolji student u istoriji nekoliko ispita na prvoj godini, otišao je da ciljano provocira kako bi se zataškale tučnjave na Pravnom, ili bar izjednačile. Neko je zapazio detalj: Ćaća svih ćacija, objašnjavajući šta se njegovom posinku desilo, reče da je mladunac samo mirno pio kiselu vodu i kokakolu… što niko nikad nije pio istovremeno. Lik bukvalno laže za bilo šta. Pride: ako Mišek ima prava da pije sav gazirani asortiman gde god poželi – a ima prava, da je sve normalno – što onda mi ne možemo isto to na klupi u Pionirskom? Teraju oni, pa teramo i mi. Gura decu u sukob, gura narod u sukob, da te pita čovek šta oćeš bre više od ove jadne zemlje?
Odgovor: sve. A trenutno: da skrene pažnju sa Zaječara, Kosjerića, EU/Rio Tinta. Ne dajmo mu. Ne rangirajmo probleme, bavimo se svime odjednom. Kad može on, moramo i mi.
