Dejan Tiago Stanković: Što ti je gora država, to je više voliš



Dejan Tiago Stanković, tekst za nedeljnik ''NIN'', 30.7.2020.

Nemam problem sa Rusijom, posebno ne sa književnošću, ali oduvek strepim od političkog uticaja Rusije. Zato što se veoma slabo vrednuje sreća, sloboda i dobrobit pojedinca. Važna je slava roda i države

U istraživanju sprovedenom širom sveta pitanje je bilo jednostavno: da li biste dali život za svoju zemlju? U Evropi je takvih ljudi najmanje. Na dnu liste je Holandija sa 15 odsto, pa raste po procenat-dva, Austrija, Španija, Italija, Belgija i napokon Nemačka sa 21 odsto. U Portugalu je pozitivno odgovorilo 28 odsto, ali da su bili iskreni, mislim ja, procenat bi bio nula.

Najspremniji da stradaju za državni račun su BiH i Kosovo, 55 odsto, (pitali samo građane Kosova).. Tu negde je i Srbija, pa ide Rusija, 59 odsto, na drugom mestu Turska sa 73 odsto.

Do prvog mesta se sve slaže, i poklapa se sa rezultatima sa ostalih kontinenata, gde bi neuporedivo više ljudi život dalo za Bangladeš nego za Australiju ili Novi Zeland. Po svoj prilici, tamo gde se živi dobro, gde se čovek ceni i gde ga država dobro servisira građani za državu ne bi zdušno stradali. A gde je velika sirotinja, gde je država nefunkcionalna, zanemaruje građane, muči ih, zatvara i ne ceni njihov život, svoj život ne cene ni sami građani. Reklo bi se da bi pravilo bilo da što ti je gora država to je više voliš, kao stokholmski sindrom.

Jedini rezultat koji mi se ne uklapa u tu logiku je Finska, koja je ujedno i pobednik takmičenja sa 74 odsto. To tumačim time što oni imaju vrhunski uređenu zemlju, a čim pomisle na rat pomisle na Rusiju, pa je onda možda bolji izbor i smrt nego ruska čizma.

To me podsetilo na izvesnog Poljaka, mog kolegu i ispisnika, koga sam sreo u Londonu. Pričao mi je o vremenima kad je Jugoslavija njima bila kao svetionik slobode. Volim kad mi o tome pričaju, sve ređe se događa. Ja sam njemu ispričao da sam bio u Poljskoj kao dečak, u vreme Solidarnosti, da su bili skoro gladni, ali se osećao slobodarski duh.

„Bili smo jako siromašni. Ali otkad se Poljska promenila, raste stabilno i sve je jača. Hvala bogu pa smo se oslobodili ruskog jarma.“

Pitao sam ga: „Je l’ još uvek onako iracionalno mrzite Ruse?“
„Strah je to, ne mržnja. Nije iracionalan. Oni nisu opasni, oni su užasno opasni.“
„A nama su, kažu, braća.“
To mu je već bilo smešno:
„I posle su Poljaci iracionalni? Ruska država svoj sopstveni narod tretira kao stoku, misliš li da bi vama bili braća da im dopadnete šaka? Volite ih jer su daleko. Ko je njihovu vlast upoznao na svojoj koži, taj beži. Tada vam je bilo dobro jer ih je Tito poznavao, plašio se njihovog imperijalizma pa se držao podalje.“

Priznajem, nemam problem sa Rusijom, posebno ne sa književnošću, možda je i najjača na svetu, ali oduvek strepim od političkog uticaja Rusije. Zato što se, kako vidim, u Rusiji veoma slabo vrednuju sreća, sloboda i dobrobit pojedinca. Važna je slava roda i države. Bitnije je da u zemlji imaš Krim nego u kući kupatilo. Sećate se kad im je potonula podmornica, a oni nisu bili u stanju da je izvade, Amerikanci su ponudili pomoć, ali Rusi nisu prihvatili. Zato su im pomrli svi mornari, smrzli se i pogušili zatvoreni u kapsuli na dnu mora. Nije li to primer ovoga što govorim? Građani se žrtvuju za više interese države, a država ih zlostavlja. Slava ide Rusiji, koja je grandiozna iako su joj ljudi masovno siromašni i poniženi. Tako je oduvek, u carevini, u SSSR, pa i danas. Sve potpuno suprotno onome kako ja vidim svet.

Dakle, strepim zato što oni nikada nijednom narodu nisu doneli sreću, pa ni svom. E pa tu njihovu tiransku državu neki naši političari žele za saveznika i hoće da je imitiraju. Te neke ljude, koji gaje iracionalnu ljubav prema Rusiji, nisam u stanju da razumem. Nisu to oni koji vole Čehova i Čajkovskog, nego oni koji hrle u medveđi zagrljaj i od ruske države očekuju spas. Ni činjenica da nam Rusija od svih najmanje pomaže, ni to što Srbiju, s kojom su kao braća, tretiraju lošije od naroda s kojima su u lošim odnosima, sve to im nije dosta da se urazume.

Evo sad imamo situaciju da Putin sedi i gleda kako Erdogan od Aja Sofije opet pravi džamiju, ni da pisne, a on je, valjda, nadležan da brani pravoslavlje. Pitam se samo da li će to uopšte uticati na stav naših rusofila. Ako ostanu u istoj ljubavi, ako i posle ovoga nastave da u Rusiji gledaju pravoslavnu majku, onda je izvesno da sam bio u krivu kad sam mislio da je ta čudna ljubav prema stranoj sili rezultat zablude, nepoznavanja situacije, istorijske ili savremene, već pomislim da su srpski rusofili zapravo klasična peta kolona i potencijalni kvislinzi, bili plaćeni ili neplaćeni.