Kakav narod da se pobuni? Pa narod se ne buni što nema šta da jede, što ne može da živi kao čovek, a buniće se zbog Kosova? Narod radi šta mu vlast kaže. Nije narod faktor zbog kojeg Vučić okleva, on taj narod u tri poteza prevede žednog preko vode
Malo je ovdašnjih pisaca koji su, s obzirom na ogromne godišnje književne produkcije, uspeli da svojim knjigama osiguraju dugi čitalački život, a sebi relevantnost u javnosti. Među malobrojnima je i Dragan Velikić, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade (romani Ruski prozor i Islednik) i bivši ambasador Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije u Austriji.
Spojivši prosede karakterističan za srednjoevropski ideal romana – onaj gde se susreću hronika, esejistika i čistokrvna naracija – s modernističkim i postmodernističkim ispitivanjem identiteta i stvarnosti, Velikić je svojim delima i nastupima značajno proširio polje komentarisanja društvene zbilje. Upravo sposobnost sagledavanja dugih istorijskih procesa s onim što se čini aktuelno je i dovelo do toga da njegovi romani neretko predvide budućnost, sve vreme ostajući duboko ukorenjeni u onome što je realno zamislivo. Godine 1991. je predvideo Beograd na vodi; dve godine kasnije je predvideo rat za koji će se ispostaviti da je vođen protiv NATO-a.
Međutim, ono što nije mogao da predvidi jeste medijska hajka kroz koju su njegova porodica i on nedavno prošli. S obzirom na Velikićevo neslaganje s aktuelnim vlastima, očekivano je imala i ton političkog obračuna.
Kome su medijske hajke u interesu i da li smo oguglali na njih, s obzirom na njihovu učestalost?
To više nisu mediji, to je kloaka, otrovna mešavina najprizemnijeg tračeraja, gomile laži, i iznad svega potpuna neodgovornost u odnosu na javnost, izneveravanje osnovnih principa medijskog izveštavanja. Počelo je devedesetih, jezivim ratnim huškanjem i spinovanjem situacije na ratom zahvaćenim teritorijama, a osim direktora Televizije Beograd ne znam da je iko odgovarao za svoje nečasne i opasne poslove. Situacija je samo eskalirala nagore tokom ove tri decenije i neminovno zahteva potpunu rekonstrukciju, uključujući i menjanje zakonske regulative. Ne znam šta rade udruženja novinara, razne komisije kojima bi dužnost bila da se izbore za to da se prestupi sankcionišu.
A kome su u interesu medijske hajke, i provlačenje kroz blato onih koji ne pripadaju miljeu srpskog podzemlja, onih koji se ne mire sa postojećim stanjem kao što to čini većinska Srbija?
Pa to je u interesu vlasnika medija. Oni zarađuju, politika kojoj služe ih dodatno nagrađuje, a ionako sluđeni narod svakim danom je sve luđi i kontaminiraniji. Jer, zadatak medija pod kontrolom naprednjačke vlasti (a takvih je 95 posto medija) i jeste da proizvode loše emocije, da dezinformacijama anesteziraju narod, da ga sprečavaju da konačno progleda.
Što se moje lične priče tiče, ona je samo deo opšte slike i pokazatelj šta je tu sve naopako – presuda pre nego što je optužnica uopšte podignuta, preuzimanje privatnih fotografija bez dozvole, iznošenje punog imena i prezimena i tvrdnja da se desilo nešto što je zatim zvanično potvrđeno kao lažna optužba. Ako ništa drugo – smeši nam se dobra odšteta. I planiramo da se angažujemo koliko možemo ne bi li se takva gnusna praksa ubuduće onemogućila. A to se postiže samo insistiranjem na primeni zakona i drakonskim kaznama za prekršitelje. Naravno, čitav slučaj je materijal za knjigu koju ću tek napisati.
Iz intervjua Dragana Velikića za nedeljnik ''NIN''
Autor: Stefan Slavković
Opširnije u tampanom izdanju NIN-a od 13.8.2020.
