Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 13.8.2020.
Pošto je javnost utihnula u traženju odgovornosti zbog prebijanja građana na protestima, vlast je ovih dana zaključila da su u stvari demonstranti tukli policiju, povredili njih 118 i napravili štetu od milion evra
Vlast, opozicija i građani dele odgovornost. Tako bi trebalo da bude u svakoj demokratskoj zemlji. Vlast za ono što je uradila, ili nije, a opozicija i građani za ono što su dopustili da se zaboravi. U protivnom, uvek im se ponovi ono što su dozvolili da se zaboravi. Zato već trideset godina ova zemlja živi u danu mrmota. Sa istim temama o koje se zapliće bez izgleda da iskorači iz usuda nasilja. Kratko pamćenje je najbolji saveznik represivnih režima.
Zbilja, ko se još seća protesta širom Srbije od pre mesec dana? To s razlogom pitaju organizacije CRTA i A11, podsećajući javnost na brutalnu faktografiju fizičkog nasilja koja je nekako nestala iz fokusa pod serijom drugih kojima smo svakodnevno zatrpani. Rasuti, neracionalni i neostvarivi zahtevi dela opozicije istupili su oštricu za jedan koji bi mogao da bude simbolički važan – za ostavku direktora policije Vladimira Rebića. Možda se onima koji su navikli da ispaljuju neostvarive zahteve (kao što je na primer ostavka Vučića) koji nemaju nikakvog efekta osim da zagreju srca, učinilo da ovaj nije tako zvučan i atraktivan, ali je možda bio ostvariv.
Ali još važnije od toga, pokazao bi spremnost građana da brane zakonitost u ovoj zemlji. Da se nikad ne bi više zaboravilo da su i po našem Ustavu i zakonima zabranjena surova, nečovečna i ponižavajuća postupanja ili kažnjavanja. A da su na protestima sredinom jula u Srbiji policijski i parapolicijski službenici gazili zakonsku zabranu zlostavljanja i upotrebili silu, koja je „poprimila oblike neljudskog i ponižavajućeg postupanja a u nekim instancama i mučenja“, kako to u pismu zaštitniku građana pišu ove dve organizacije.
I kad CRTA pita: Ko se seća (P)REBIĆA, onda ne govori samo o odgovornosti direktora policije nego i građanske i opozicione javnosti. One koja lako odustaje i menja prioritete. Pa pošto je Rebić zaboga samo šraf u sistemu, besmisleno je, veruju, tražiti njegovu smenu pred formiranje nove vlade.
Jedina adresa je predsednik. Sve ispod toga im je malo. I baš zato se o taj dobro utvrđeni bedem već godinama uzaludno odbijaju svi njihovi zahtevi. I zato može opet da se dogodi da u vazduhu ostane da lebdi odgovornost za to što su visokorangirani službenici MUP-a udarali palicama i šutirali demonstrante koji leže na zemlji, što su brutalno prebijali mladiće koji mirno sede na klupi i ne pružaju otpor, što su policajci u civilu mlatili učesnike protesta metalnim šipkama, tukli ženu koja se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, ili u ljude direktno ispaljivali suzavac, tukli majku i dete, namerno oborili sa bicikla i tukli autističnog dečaka, hapsili bez osnova i procesuirali samo na osnovu izjava policajaca.... A da onda, na kraju balade, pre nekoliko dana, jedna televizija bliska vladajućoj stranci i sam predsednik, združenim snagama zaključe kako su policajci i policijski službenici reagovali samo kad su morali da se odbrane od ljudi koji su ih gađali kamenicama, ciglama, flašama, onih koji su nosili i bacali suzavac, Molotovljeve koktele, koristili topovske udare i pirotehnička sredstva. I da je pravi epilog protesta to da su demonstranti u stvari tukli mirnu policiju, povredili njih 118 i napravili štetu od milion evra.
Kratkovidost u kojoj je Vladimir Rebić mala žrtva za veliku nepravdu koja bi mogla da se ugasi samo smenom Vučića, ne rezultira samo odsustvom odgovornosti za ponašanje policije nego i tragičnim odsustvom razumevanja ponašanja vlasti. Jer, nije vlast baš uvek gluva. Mali dokaz za to mogu biti studenti. Za pola sata zaposeli su centar Beograda i postigli da se promeni odluka o njihovom izmeštanju iz studentskih domova još dok je trajala emisija u kojoj je Vučić to najavio. Ili još svežiji, višenedeljna kampanja građana protiv devastiranja Košutnjaka. Pa, kad je broj potpisnika peticije zapretio da dosegne do sto hiljada, javio se iznenada predsednik da kaže: „Neće se seći nijedno drvo da bi se neko obogatio“. Bilo je još takvih primera, malih pobeda odlučnih građana. Akcenat je na odlučnosti. Jer vlast je pokazala da se više ne ustručava od svih oblika nasilja, uključujući i fizičko.
