"Ljudima je postalo gadno da gledaju televiziju i da čitaju novine koje pišu pohvalno o Vučiću, jer je odavno sve veoma neukusno. Mislim da u Srbiji uopšte ne postoji potreba za slobodom medija, jer je niko ne traži, sem nas nekoliko koji poput sekte stalno ističemo da ona nedostaje", rekao je u intervjuu za Nova.rs Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista "Danas" i član autorskog tima emisije "Pljiž".
Duhovit, neposredan, ali u određenim trenucima i veoma ozbiljan – tako bi se ukratko mogao opisati naš razgovor sa glavnim i odgovornim urednikom dnevnog lista “Danas”, Dragoljubom Dražom Petrovićem. U intervjuu za Nova.rs član autorskog tima “Pljiž-a” govorio je o promenama u novoj sezoni emisije, o razgovoru koji je svojevremeno vodio sa Aleksandrom Vučićem, stanju medija u Srbiji, kao i o tome šta najviše zamera aktuelnoj vlasti.
Deo ste trija Petrović, Ljubičić, Žanetić, koji svake nedelje na satiričan način analizira dnevnopolitičke događaje u zemlji. Šta se dešava sa emisijom “Pljiž” i kad počinje nova sezona?
Nova sezona počinje 01. oktobra i emitovaće se svakog četvrtka od 21 sat. Biće sve isto kao i do sad – nas trojica sedimo i pričamo u našoj zamišljenoj sobi. Mislim da će se jedino promeniti fotelje, jer su ove stare posle pet sezona izgubile na boji i počeli smo da upadamo u njih. I dalje ćemo praviti emisiju koja će predstavljati stilsku vežbu. Teško je napraviti nešto gde tri čoveka sede u foteljama i pričaju, a mi smo to uspeli pre svega zahvaljujući Mićku Ljubičiću i Voji Žanetiću, koji su taj koncept i osmislili. U početku su ljudi negativno reagovali na našu emisiju i postojale su zamerke kako je ona dosadna, međutim, to se vremenom promenilo. Mi smo tokom snimanja otkrili veliki talenat Voje Žanetića – njegov smeh. On je dobar jer mi ne moramo da imamo publiku u studiju, niti moramo da puštamo snimljeno smejanje koje koriste neki drugi komičari. Mi imamo Voju koji se uvek smeje kad treba. Nemamo ni vođu statista koji treba da kaže publici kad da se smeje ili da aplaudira, već je kod nas sve spontano zahvaljujući tom njegovom neviđenom talentu – da se slatko i zarazno smeje.
Dakle, smeh Voje Žanetića je jedan od aduta vaše emisije?
Svakako. Prvi adut su Mićkove imitacije, a drugi adut je njegov smeh. Imamo sve elemente da potrajemo kao “Stonsi” – nećemo se posvađati. Ako je nešto uticalo na mene da pišem satiru onda je to ono što su radili Mićko i Voja sa Indeksovim radio pozorištem. Ja sam odrastao na tome.
A kako političari koje pominjete u “Pljižu” reaguju na vašu emisiju?
Najveća pohvala koju smo dobili je zapravo bila i najveća kritika. Aleksandar Vučić je gostovao u nekoj emisiji Predraga Sarape i ovaj ga je pitao nešto u vezi mene i lista “Danas”. Tad se predsednik setio da sam ja u “Pljižu”, pa je rekao: “Šta taj stručnjak ima… Nek dovede ona dva stručnjaka, nek me pozovu na TV duel, pa ću ja da im pokažem…”. On je tad rekao da je gledao našu emisiju i da je izdržao sedam minuta i da je to nešto najdosadnije što je video u životu. Nama je ta kritika bila i najveća pohvala. Znam i da je Goran Vesić izjavio da mu se sviđa kako ga Mićko imitira i rekao je da su oni čak i prijatelji. Ja mislim da oni nisu neki prijatelji i da je Mićko gledao da izbegne odlazak na kafu, s obzirom da je Vesić obećao da će ga pozvati.
Godinama ste glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Danas”. Kako izgleda biti na čelu medija kojeg svakodnevno targetira i etiketira vlast?
Kako to izgleda znate i vi sa Nova.rs. Osećaj je kao da se bavite nekim nečasnim poslom. Vlast stvara atmosferu u kojoj ono što radimo izgleda kao nešto što je zabranjeno, tako da se nekada osećamo kao da izdajemo porno časopis, a u stvari je sve suprotno. Poklonici režima izdaju takve časopise i prodaju ih na kioscima. Što se nas tiče, mi smo namereni da se pošteno bavimo ovim poslom i da spasimo svoje duše, iako smo prepoznati kao ateistička novina.
A kako prosečan čitalac da napravi razliku između pravog medija i propagandnog glasila?
To je jednostavno uraditi ako znate šta je pravi medij, a šta je propagandno glasilo. Problem je što naša publika uopšte ne želi da čita novine koje ih ne farbaju i ne lažu, već vole da čitaju i uživaju u medijima koji to rade. Mislim da većina čitalačke publike u Srbiji uopšte nema medijski senzibilitet da proceni šta je tačno, a šta je netačno, ko ih laže, a ko ih ne laže. Ljudi se lepe za one stvari koje podilaze publici. Naš narod voli da ga farbaju televizije, dnevni listovi, sajtovi i zato su takvi mediji uvek najčitaniji. Mislim da u Srbiji uopšte ne postoji potreba za slobodom medija, jer je niko ne traži, sem nas nekoliko koji poput sekte stalno ističemo da ona nedostaje.
Kad smo već pomenuli slobodu medija, moramo da vas pitamo za jednu neobičnu situaciju koja je obeležila poslednju predsedničku kampanju u Srbiji. Neposredno pred izbore nekolicina dnevnih novina su bile “presvučene” u logo Aleksandra Vučića. Samo “Danas” i “Informer” nisu imali taj oglas. Jeste li tada zajednički odbranili slobodu medija?
“Informer” nije bio presvučen u “AV” logo, jer je bilo glupo “presvlačiti” nešto što je već letak. Njima je naslovna strana svaki dan kao reklama za Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića. Mi smo se tad osećali kao Crnogorci tokom bombardovanja ‘99. godine, kad su govorili: “Pa bombardujte malo i nas.” To što nam nisu dali oglas je bila i usluga “Danas-u”, jer ne znam da li bi moj direktor odbacio mogućnost da dobije tako veliki novac, koliko se plaćao taj oglas. Šalu na stranu, verovatno bi svejedno odbili da objavimo to, ali eto – tad smo postali heroji koji nisu dali da im Vučić “presvuče” novine, a zapravo on nama nije ni dao taj oglas.
Ipak, vi ste morali narednih dana po kazni da budete obučeni u AV logo i da gostujete po emisijama?
Odmah posle te situacije, bio sam gost u “24 minuta sa Zoranom Kesićem”, a ekipa emisije je došla na ideju da ja izigravam “Sendvičmena”. Smislili smo priču da smo mi iz dnevnog lista “Danas” zaboravili da “presvučemo” novine i da moram da nadoknadim štetu firmi tako što ću ići po televizijama i nositi na sebi logo “AV”. To je bila jedna od uspešnijih fora u toj emisiji, bar što se tiče mog gostovanja. Tad sam rekao da posle “24 minuta” tako obučen moram da gostujem u emisiji “Agape” na Studio B i da ću biti i u “SAT patroli” na RTS. Napomenuo sam da moram da obilazim te emisije da bih odradio posao za Vučića, jer smo mi napravili propust neobjavljivanjem tog oglasa.
Mimo tog maltretiranja po emisijama, šta je ono što najviše zamerate aktuelnoj vlasti i predsedniku Vučiću?
Reč je o režimu koji je izuzetno rigidan prema ljudima koji ne misle kao oni. Najveći problem je što imamo situaciju gde se apsolutno svaki protivnik režima “guši” i “provlači kroz blato”. Ambijent u ovoj zemlji je nenormalan i to čini da se vi osećate neprijatno. Ljudima je postalo gadno da gledaju televiziju i da čitaju novine koje pišu pohvalno o Vučiću, jer je odavno sve veoma neukusno. Ne sviđa mi se uopšte atmosfera u društvu. Ipak, moram da kažem da tu ima i dobrih stvari, na primer volim što oni grade autoputeve, a čak mi se sviđaju i neki zahvati po Beogradu.
Koji zahvati vam se dopadaju?
Sviđa mi se što su u mom kraju zatvorili ulicu koja ide od Francuske do Skadarlije i napravili od nje pešačku zonu. Taj deo mi se dopada, ali većina stvari koje su naprednjaci uradili u Beogradu mi se ne dopada. Rođen sam u ovom gradu i emotivno sam vezan za mnoge stvari. Na primer, sa Glavne železničke stanice sam mnogo puta putovao i onda me je mnogo pogodilo njeno ukidanje. Vozio sam bickl po tom delu Beograda na vodi za koji Vučić kaže da izgleda lepše nego što je nekada bio, jer nema više pacova, narkomana i zmija. Meni je ranije delovao lepše, kad je tu bila samo staza za bicikle, ali to je već stvar mog ukusa.
Je l’ vam bilo neprijatno dok ste prolazili tuda pored pacova, narkomana i zmija?
Bilo je veoma rizično. To je bila jedna prašuma u centru grada i hvala predsedniku što je od nje napravio džunglu.
Kažete da vlastima zamerate odsustvo razumevanja za bilo kakvu kritiku. Da li je takvo ponašanje režima doprinelo da mi danas imamo visok stepen netolerancije u društvu?
Mi smo uvek bili netolerantno društvo, jer smo uvek imali neke “zakrvljene” opozicionare i vlast. To je bilo i u vreme ovih prodemokratskih vlasti koje su bile tu pre Vučića. Ipak, čini mi se da smo se posle osam godina vlasti SNS nekako “skuvali” i da nam je sve što je ranije bilo nenormalno sad postalo normalno.
“Vučić me zvao da prijavi da je Toma dobio veći stan”
Da li je predsednik Vučić pokušao nekad da vas kontaktira?
Sa njim sam imao nekoliko kontakata pre nego što je došao na vlast. Tri godine sam pisao kolumne za “Kurir”, između 2006. i 2009. godine. Jednom sam napisao kako su on i Toma Nikolić dobili uoči bombardovanja ’99. godine dva četvorosobna stana. Vučić je zvao tadašnjeg glavnog urednika “Kurira” i tražio moj broj, a kad sam to saznao ja sam ga pozvao da bi mi on rekao: “Gospodine Petroviću, ja sam dobio trosoban stan, a Toma je dobio četvorosoban”. Znači, njega je zabolela ta jedna soba više u tekstu. Tu se video njegov odnos prema pisanju o sebi, jer on se nije bunio zbog suštine tog čina – da je uoči bombardovanja od Vlade Srbije dobio stan, nego mu je bitno što je on dobio jednu sobu manje i misli da je zbog toga u čitavoj priči neviniji. Od kad sam glavni urednik “Danas-a” nisam imao kontakt sa Vučićem. Mislim da on shvata da je besmisleno da mene zove, jer ništa neće uraditi, osim što ću ja kasnije pričati o tome. Sećam se da je on, uoči dolaska na vlast 2012. godine, odbio da gostuje sa mnom u jednoj emisiji koju je vodio Dragan Bujošević na televiziji Prva. Bujošević me je pozvao, dva sata pošto smo se dogovorili da gostujem, kako bi mi preneo da je Vučić rekao kako ne želi da sedi sa mnom u istom studiju, jer sam mu ja navodno uvredio porodicu u svojim kolumnama. Ja sam tad rekao da on može slobodno da donese te kolumne u emisiju i da ih pročita, pošto je reč o izmišljotini.Vučiću je omiljena fraza da priča kako mu je neko uvredio porodicu, iako se njegova porodica sama namešta da je pominješ u tekstovima. Nismo mi jurili njegovog brata ili sina, nego su se oni sami pojavili pa smo morali o tome da pišemo, kao što bi to radili i svi ostali.
Kako komentarišete pregovore Beograda i Prištine koji su se prethodnih dana intezivirali. Jesu li to značajni pomaci u konačnom rešavanju kosovskog problema ili nastavak zamrznutog konflikta?
Sastanak koji je održan u Vašingtonu je bio dobar zbog toga što se inače zamrznuta javnost Srbije potpuno otkravila i posle toga počela da se smeje svemu što se tamo desilo. Sve ono što je Vučić pričao i radio je smešnije od svega što bi neki satiričar mogao da napiše ili što bi neki komičar, poput Mićka Ljubičića, mogao da iskarikira u svojoj imitaciji. Ceo taj skup i sve što je tamo uradio predsednik bi se moglo nazvati “24 minuta sa Pljižom i Vučićem”. Tu su se spojile dve humorističke emisije i Vučić kao neprevaziđeni komičar koji to nije. Ti sastanci su pre svega dobri za srpsku satiru i komiku, jer je predsednik prevazišao ono što komičari i satiričari mogu da smisle.
A da li je vama jasno šta su predstavnici Srbije dobili pregovorima u Vašingtonu, izuzev ključeva od Bele kuće, penkala ili ceduljice od Trampa?
Ključeve od Bele kuće smo dobili da bi imao ko da zaliva muškatle kad Tramp nije tu i da ugasi ringlu kad on to zaboravi. Penkalo smo dobili jer se ono verovatno pokvarilo, pa ga je Tramp bacio, a predsednik Vučić pokupio. To može da bude i dobro zbog nekih budućih sporazuma, jer ako koristite penkalo koje ne radi onda ništa ne potpisujete. Zapravo, dobili smo jednu raskošnu temu za zezanje.
Izvor: Nova.rs
Izvor: Nova.rs
