Piše: Svetislav Basara
Na pitanje od 1.000.000 sendviča „otkud ja u Kuriru“ - koje će ovih dana zacelo odjekivati po beogradskom Kitaj Gorodu i Euromahali - najbolji odgovor je kontrapitanje (svih pitanja): Otkud to da majmun drži kurac u supi?
U jednoj od narednih kolumni razmotrićemo i mit o majmunu koji drži kurac u supi - ključ misterije svih srpskih mitova - ipak je, držim, red da znatiželjnom čitalištu pobliže odgovorim na naslovno pitanje: Zašto sam posle 11 godina, tri meseca i 10 dana kolumnu „Famozno“ iz Danasa premestio u Kurir?
Evo prvog odgovora - zašto da ne! Na drugo pitanje ću odgovoriti citatom mog štim-kolege iz Danasa Alekseja Kišjuhasa, koji kaže da je „smatranje da je naša lična kultura (dodao bih i politika) superiornija od kulture većine pripadnika našeg naroda jednostavno - elitizam. Ili (još gore) kultur-rasizam. Dok psiholozi ono arogantno ili nadobudno verovanje da smo mi lično, kao osobe (dodao bih i grupa) u celini, nadasve bolji od naših sunarodnika nazivaju - egocentrizam ili narcizam.“ Moram priznati da sam do pre desetak godina i sam bio popriličan elitista i kultur-rasista, politički egocentrista i narcis, ali mi je sled događaja - pre svega postđinđićevski sunovrat Srbije, koji nije započeo dolaskom Vučića na vlast, nego sunovratom Tadićevog DS u identitetluk i lopovski populizam - mnogo toga premestio iz dupeta u glavu.
Sledstveno tome sam - delom posprdno, delom samrtno ozbiljno (ponekad i u serijalima) - pisao u „Famoznom“ podjednako (posprdno) kritično i prema sadašnjoj vlasti i Vučiću i prema sadašnjoj dezorijentisanoj i pogubljenoj opoziciji, kao što sam, dok sam i sam bio „u vlasti“, za vakta stoput bolje vlasti DOS, bio kritičan i prema njenim obnašaocima, među njima i mojim ličnim prijateljima.
Za razliku od Vučića & Co, koji mi nisu (bar ne javno) zamerali kritičko-posprdno pisanje o njima, opozicija & njeno simpatizerstvo su mi dibidus egocentrično, narcistički - možda ni slepački nije preteška reč - zamerali kritičko pisanje o jalovim opozicionim pokušajima da se dokopaju vlasti (i slasti), a da pritom dupetom ne mrdnu, a da njen samozvani lider Đilas - sve dok ga nisam posramio serijom napisa - čak ni stranku nije imao, što je u analogiji sa sportom istovetno naumu fudbalskog selektora da osvoji Svetsko prvenstvo bez ijednog jedinog igrača.
S vremenom je to zamešateljstvo poprimilo groteskne oblike, pa je tako, recimo, predsednik (formalno) najveće od nekoliko desetina demokratskih strančica Lutovac, iako sam svih ovih godina pisao upravo sa pozicija programa Đinđićevog DS, u eter odaslao imbecilni tvit „Basara je Vučiću korisniji od Laze Ristovskog“.
Mene je naravno za sve to savršeno boleo organ koji majmun drži u supi, ali kad je u poslednje dve godine uticaj Đilasa & Co na Danas postao preveliki za moj ukus, pomislio sam da je obostrano najbolje da „Famozno“ bez ikakvih hardfilingsa premestim na drugo mesto. Srećna Nova godina, ako se drugačije ne naredi.
