Svetlana Slapšak, tekst za Peščanik.net, 20.2.2021.
Đorđe Balašević se morao dobro potruditi da kod mene izbriše mrlju one pesme u kojoj obećava sistemu da treba da računa na njih. Uradio je to relativno brzo i dobio ne samo moj oproštaj, nego obožavanje, jer me je tada i uvek docnije izražavao: to su bile pesme Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja i Panonski mornar. I to obožavanje su gotovo uvek pratile suze. Sa mamom, prečanskom Sredozemkom sam padala u ravničarski sevdah, više zbog nje. Posle sam i sama razvila morsku čežnju, i sa njom ljubav prema panonskoj Sloveniji. Samo po sebi je to znak da nisam Slovenka, jer podjednako volim (sa cmizdranjem) malo slovenačko more i ravnice oko i preko Drave. A pod stare dane sam se nekako pomirila i sa Alpima, ali to nije ono pravo: ne izaziva suze.
Đorđe Balašević je najumilnije od svih rekao šta misli o starom sistemu, novom sistemu, nacionalizmu, gluposti, pokvarenosti, ratu, vojsci, netoleranciji i svemu ostalom što nam je uništilo zemlju, živote, ljubavi i ukratko, svet u kojem smo živeli. Zvao se Jugoslavija, i mogao se popraviti, umesto da bude uništen. Sa svojom ironijom, samoironijom i osećajnošću, koja se može meriti sa sličnim osobinama Žorža Brasansa, Đorđe Balašević je postao sveopšti Lala nestale zemlje, i branio je do zadnje suze njenu „nematerijalnu kulturu“ – šarenolikost, smeh, cinični pogled, istinsku žalost. Kada su ga počeli gadno proganjati u rodnom kraju, našao je pribežište u Sloveniji, tačnije u Mariboru – tamo, na obroncima Panonskog mora. Njegovi koncerti po Sloveniji privlačili su hiljade Hrvata, jer se kod njih isto neko vreme nije smeo pojavljivati. Zato ga je Istra prihvatala – pogledajte snimak legendarnog koncerta u Puli. Kad je prvi put za vreme rata imao koncert u Ljubljani, pozdravio je publiku sa „Zdravo, domovino!“ i doživeo ovacije sa masovnim plakanjem nekoliko hiljada ljudi. Imao je doduše neku pesmicu sa Janezima, ali janezi se nisu uvredili – još manje nejanezi.
Đorđe Balašević je uspeo da sa mešavinom svojih oštrih urbanih pesama i svojim lokalnim lirizmom načini nešto što je označavalo sve, ticalo se svih: nije li pevao u Sarajevu pred rat, protiv rata? Njegovo povremeno i namerno odabrano bačko „š“ (Kako se nekad dobro jelo) bilo je samo po sebi znak prepoznavanja na koji su svi reagovali.
I još nešto o suzama: naravno da nam za vreme rata nije bilo mnogo do smeha: smejali smo se filmovima strave i užasa i čilerima sa brdima leševa, zato da bismo sačuvali razum za prave grozote. Plakanje, naročito u društvu, bilo je povezano sa slikama, asocijacijama, muzikom i blagotvorno je delovalo na sve učesnike. Kod kuće smo puštali Balaševića da nas podstakne na rad, pisanje, kuvanje, uz kafu, ujutro, u podne i uveče, da se čuje na ulici, da privuče slične na čašicu na prozoru… Sad, za vreme epidemije, opet je dobio svoje mesto u kućnom redu, kao efikasno sredstvo protiv besmisla. Za vreme masovnih protesta u Ljubljani prošle godine, bilo je nekoliko didžeja sa ozvučenjem na biciklu, koji su bodrili masu, i u programu je bila i pokoja Balaševićeva. Transgeneracijska navika, ustaljeno mesto dobre i pametne pesme, samostalni izbor domovine koja nas ne gnječi i ne ubija. U jednom takvom trenutku sam se našla između postarije gospođe na štapovima i dve zagrljene mladunice sa biciklima: sve tri su plakale uz Balaševićevu pesmu, što mi je dalo slobodu da se i sama nekažnjeno rasplačem, a onda smo se sve četiri zaverenički osmehnule. Jer osmeh je postao ishodište suza, samo sa Balaševićem.
Sad, kada ga više nema, dozvoljeno je samo jedno plakanje, za njim, a sve što je ostalo, mora biti osmeh, pamet i sve što više nikada ne damo.
