Đorđe Randelj, novinar i publicista iz Novog Sada, tekst za nedeljnik ''NIN''
Naš Đole
Zaustavljen u koraku i snu
Da odmah progovorimo o jednoj dežurnoj temi novosadskog palanačkog mudrovanja, koja je naravno i ranije bila najmanje važna, sad je u ovom trenutku baš i potpuno deplasirana, pa i nevaspitana i gruba. A to je: da li je Novi Sad voleo Đoleta Balaševića? Naravno da ga je voleo, više nego što je Đole mislio pa i tvrdio, a mnogo manje nego što je zaslužio. Nije se to videlo samo na ovom ispraćaju, dobronamerni i upućeni su to gledali, slušali i znali – decenijama.
Znao je da zakuka zbog ravnodušnosti svojih sugrađana jer je svoje koncerte u Novom Sadu poredio sa onom euforijom sa kojom je dočekivan u Zagrebu ili Sarajevu, u Splitu, Puli, pa i u Ljubljani ili Mostaru. Mada je znao, kao i svi stari Laloši, kakva je publika na stadionu Vojvodine – kao u pozorištu, a kakva u novosadskom pozorištu – kao na parastosu. Ali jedno je znati, a drugo je emotivno doživeti – kad je koncert tvoj, a ne „tamo nekog“.
A zapravo, dobro je znao da je više naš nego „njin“. Njima je bio egzotika, a nama uzor, kao da slušamo veselog ujaka ili rasejanog i pomalo lažljivog dedu. U njegovim stihovima rekonstruisali smo i naše (jedine) živote, sve one detalje iz mladosti, bekrijanja i patnji zbog neuzvraćenih ljubavi.
Uz bogomdani talenat i profetske vizije velikog pesnika, iz Đoletovih stihova proviruje i jedna tajna, uglavnom nedokučiva mlađima od nas: mi smo zacelo poslednja generacija koja je imala uzore u svojoj ulici (sokaku), nešto starijoj deci iz prvog komšiluka, merili smo se sa onima – samo malo starijim i tek nešto pametnijim od nas – u osnovnoj školi i u gimnaziji, pa u celom selu ili gradskim kvartovima (Podbari ili Salajci, Telepu, Кlisi ili Rotkvariji), a onda je došla televizija i (belo)svetska merila ili poređenja. Nije bilo važno ko je najlepši u ulici, nego Alen Delon u Parizu, nije bio najjači komšija-rukometaš, nego Кasijus Кlej ili bar Mate Parlov, a oni nisu više bili „samo malo“ snažniji i „tek nešto“ pametniji, oni su bili ili bar izgledali nedostižni i tu se svaka naša motivacija polako gasila.
Nismo mi o svemu tome mislili pre 30-40 godina. Od početka ratova Đole je pisao i pevao drugačije, a nama su i one prethodne, rane, pa i prve pesme odjednom drugačije zvučale. Čak su nam i one najveselije, najvickastije pesme odjednom zazvučale kao balade, potamnile su i usporile, šta im vredi što su iste kad su drugačiji rezonatori u našim plućima, u našim otrovanim srcima i uzrujanim pa i preplašenim dušama. Nismo se više citatima iz njegovih pesama udvarali i osvajali devojke, a nekad je bilo dovoljno da uzmeš gitaru i posle tri-četiri akorda (uz obavezno de-mol, naravno) i ne moraš ni da zapevaš, pevaju svi oko tebe, reči su znali ama baš svi oko tebe i njegove citate nisu stavljali pod znake navoda, jer to više i nisu bili citati, nego kolektivna mudrost generacije. A ti citati (opet bez navodnika) stizali su i do posmrtnih oglasa, tj. čitulja. Najčešće ovaj iz naslova – „zaustavljen u koraku i snu“.
A Đole Balašević, koji je pre svega bio pesnik, pa posle sve ostalo, Đole je imao svoju Salajku, koja je jedini stari kvart dugačiji od svih ostalih, koji je opstao i u najvećem gradu ove države posle prestonice, Salajku koja je važnija od svih potpuno ugušenih i zapušenih Vračara i Čubura, Кaraburmi i Zvezdara.
Zato se njegove pesme pevaju kao Zmaj Jovine vaspitne „zmajovanke“. Кoje je Laza Кostić onoliko nipodaštavao, a meni se, što sam stariji - a baš sam, eto, Đoletov vršnjak - sve više čini da baš po njima živimo. Ako nam je ostalo i zrnce morala. A možda to i nije od juče; još od gimnazijskog čitanja Homera pa sve do Čika Jove Zmaja stalno se pitam da li su oni prepričavali naše živote, ili smo mi bili dobri čitači pa već vekovima živimo po moralnim i civilizacijskim obrascima i poukama iz njihovih stihova. Da li je prejako ako Balaševića gurnem do Zmaja, pa čak i do Homera proturim?
Slutim da nije – Homer je pevao o antičkim junacima i time im se na momente i približio. Do njih se uzvisio.
A da bi se junacima našeg vremena primakao, Đorđe Balašević bi trebalo da se mnogo spusti, i unizi. Jer je bio bolji od svog vremena.
Naše vršnjačko i imenjačko poznanstvo (mi neki veliki, bliski prijatelji nismo bili, jer je Đole jednostavno bio preozbiljan za druženje sa mnom) pamtiću po dve laži, koje smo kao lozinku ponavljali kad god bismo seli ili posedeli u bašti restorana Opera. Prva je bila onaj kompliment (a svaki kompliment je u suštini laž) koji mi je napisao kao posvetu svih svojih knjiga: „Jedinom Đoletu koji moje pesme peva bolje od mene“. Zacelo su mu pričali da ja svaku svoju klavirsku seansu u Advokatskoj komori završim spletom njegovih pesama, što je bila istina cela, ali ne i to da ih pevam bolje od njega.
A tvorac druge laži sam bio ja, Đole je bio samo saučesnik i pomagač. Jednom sam ga u jako velikom društvu, pa iz sveg glasa, da me svi čuju, pitao: „Đole, jel istina da si Lepu protinu kći napisao o mojoj sestri i zbog nje?“ I, naravno, stari šmeker je to iz topa – potvrdio. „Naravno da sam o njoj napisao“. Mada moju sestru dotle ni video nije. Ali je već znao da je moja Milica prvakinja novosadske Opere i da je već, mada je celih deset godina mlađa od nas dvojice, i redovni profesor solo-pevanja na Muzičkoj akademiji. Čudna mi čuda, pa to znaju svi pismeni ljudi u ovom gradu.
I naravno, to je sad u Novom Sadu mesecima bila tema. Ne znam koliko me je sugrađana posle pitalo da li je to istina, ne znam ni šta sam kome odgovorio, jer namerno nisam svima isto odgovorio, ne znam kako je odgovarao Đole Balašević, al` bilo je veselo tih dana, nedelja i meseci.
Novosađani su mu samo jedno zamerali, pa i ja. Stvarno je iz kuće izlazio jednom nedeljno, pa i mesečno čak. Nije bio njihov, nego svoj. To je teško podneti. Ali ja mu nisam zamerao iz zlobe, nego iz zavisti: da je bio više naš nego svoj, ne bi podigao ono troje zlatne dece, ni uživao u unučadima. A o delu da i ne govorimo. Takvo stvaralaštvo zahteva ne samo božji dar, nego i uslove za njegovo negovanje i razvijanje. Zahteva mir i finu tišinu.
I tako je, i na samom kraju, otišao najtiše što se zamisliti može. „Zaustavljen u koraku i snu.“