Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Čaršija se u Beogradskom pašaluku podelila na sve četiri strane. Uostalom, ovde su podele oko bilo čega pitanje političkog folklora, palanačkog prestiža ili sumnjivih ukusa. Stvar pripadnosti, podilaženje kultu, ushićenje pred podvizima jurodivih, otpor nadolazećem zlu ili sklad sa njim. Ili razumevanje nejasnih puteva kretanja vrhovne sablasti, koja nas je sve osudila na poslednje spasenje.
U stvari, tema je samo jedan orden, ili odlikovanje, kako vam drago. Parče metala na vrpci, koje neko u ime državnog feuda udeljuje pojedincu zaslužnom za nešto, objašnjivo suvim jezikom rodoljubive birokratije. Sama reč govori da je odlikovani izdvojen iz gomile sebi sličnih, uzdignut do svog i opšteg saznanja da je učino nešto važno po oceni feudalca lično.
Prvi iskovani ordeni u istoriji dodeljivani su rimskim legionarima, i zvali su se faleri. Vojnička prsa su savršene poljane za usađivanje odlikovanja i inflaciju medalja, čime sve to gubi smisao i postaje komična gomila bezvrednih ukrasa. Gledao sam davne 80. u Moskvi sovjetske generale čija su poprsja bila pretrpana bezbrojnim zvečkama od jeftinih legura. Medalje su omiljeni motiv karikaturista, one su antiteza istinskih podviga njihovih nosilaca.
Kod nas su u opticaju sasvim ozbiljne stvari. Delilac ordena ima svoja merila za svako Sretenje koje dođe. Za samo nekoliko dana svi ushićeni imaoci odlikovanja odlaze u zaborav. Nema ordena koji je mera vrednosti, prosečan ili čak izuzetan homo sapiens provede svoj depresivni vek bez medalje. I ništa mu ne fali.
Jelena Zorić, novinarka N1, nosilac je Srebrne medalje za posebne zasluge. Na neki način pripadamo istoj medijskoj kući, pa me raduje svako priznanje koje tu stigne, sa bilo koje strane. Ipak, čaršija o kojoj na samom početku beše reči, ima svoja merila. Naravno, govore jedni, ta srčana novinarka je medalju potpuno zaslužila: gutala je suzavac, išla tamo gde niko nije smeo. Istražuje Jovanjicu, postavlja nezgodna pitanja. Pretili su joj, ugrožavali posao i život, a Jelena nije pristala da se prepadne, iako je najmanje podnosi onaj koji joj je uručio odlikovanje. Bio je to susret sa njim u posebno napetim okolnostima: zar si mislio da ću da odbijem? Tebi činim čast što sam ovde, a ne ti meni!
Oni drugi misle da je trebala da ignoriše taj komadić metala. Da zahvali na neiskrenoj ponudi, ali da ne primi. Sve to dolazi od onoga koji je ne podnosi, ni nju ni njenu kuću. Želi da ih ugasi i slomi, a svojom hipokrizijom i cinizmom dovodi Jelenu u etički bezizlaz: ako odbije, to bi se pojmilo kao političko pripadanje nekoj drugoj strani, ali i prilog slamanju matične kuće. Ako prihvati, prestaje legenda o nesalomivim ljudima: pred počastima svi postaju nemoćni.
Sklon sam da Jelenu podržim svim svojim snagama. Uzdigla se iznad onoga koji je delio odličja, želeći da je tamo privede pod svojim uslovima. Izneverila je njegove nade da će izbeći počast koja u biti nije njegova. Izgovorila je desetak rečenica koje su izbavile tu patetičnu svečanost od dodatnih trivijalnosti. Simboličnu nagradu za svoj čestiti posao, podelila je sa zdravstvenim radnicima, i svima onima koji su bili veći od drugih u velikoj krizi, ispunjenoj bolestima i smrću. I to bi moglo da bude sve, Jelena Zorić je spasla čak i onoga kome spasa nema. Ako si novinar, nema mesta gde to nisi.
Ali, nema priče koja se okončava u skladu sa logikom pripovedanja. Juče se na iznenadnoj konferenciji za medije pojavila Ana Brnabić lično. Bila je ljuta, uvređena, siktala na sve oko sebe. Bez stila, smisla i povoda. Dublerka šefa zadužena za održavanje panike među podanicima.
Ana je jezikom koji se koristi za priprosto komšijsko olajavanje, optužila N1 za „kolosalnu laž“. A ta laž nosi u sebi mračne ciljeve, pre svega u rušenju neviđenih uspeha Srbije.
Javila se Jelena Zorić i tražila od premijerke objašnjenje: zašto je sporna informacija čiji su izvor građani, bila neproveriva na zvaničnom mestu? Zar je bila potrebna vanredna konferencija za medije zbog jedne benigne vesti?
Ja možda i nisam sumnjala u vašu profesionalnost i objektivnost, rekla je besna i upadljivo nepristojna predsednica vlade, zato ste i dobili orden. Ja sam zabranila davanje te informacije, da biste sami uočili svoje laži. Ali sad vidim da ste zajedno sa svojom kućom nepouzdani i pristrasni. Predsednik je nabavio vakcine, E-uprava napravila savršen sistem. A vi želite sve to da srušite i da nas obrukate u svetu.
Premijerka možda veruje da medalja ima sasvim jasnu svrhu: odlikovali smo te, tvoje je da zaćutiš.
Režim zasnovan na laži, predsednik koga nije moguće uhvatiti u istini – svi oni čeznu da ne ostanu usamljeni u svom čudovišnom svetu. Njihovi tabloidi puni su ratova, atentata, čarobnih lekova, čipovanih vakcina, svemoćnih oružja, smaka sveta i opasnih zavera. To je medijski projekat vlade, a ne izmišljotine zapuštenih budala. I sada je vrh izvršne vlasti krenuo u potragu za lažovima koji nisu oni.
Šta onda ostaje od ordena čiji nosilac po tvrdnji premijerke dolazi iz kuće koja laže, unosi nemir među kmetove, ruši ugled poseda i zasluge vodećeg feudalca. On je lično udelio vakcine, spasao naciju i iskovao falere za raspodelu limene milosti.
Medalja odlazi u neku fijoku, kao svedočanstvo o Gospodaru zaraze i jedinom spasiocu, kao odlikovana uspomena na blisko i neprijatno dijabolično iskustvo.
