Rođendanska tuga



Srđan Milošević, tekst za Peščanik.net, 18.3.2021.

Povodom nedavnog učešća dece u proslavi AVtokratorovog rođendana pojedini mediji su istakli paralelu sa Titom i Danom mladosti. Ta paralela je, razume se, samo pojavna, površna i u velikoj meri promašuje suštinu. Zašto? Razlog za ovakav stav lako je pronaći u prečesto pominjanom, ali retko kada sadržinski zaista uzetom u obzir – istorijskom kontekstu. (Istina je da se ovaj prečesto poteže kao „magijska formula“ za razne relativizacije, ali to ne umanjuje relevantnost onoga što pojam suštinski treba da označava.) Nivo tolerancije u odnosu na pojave koje bizarno odstupaju od očekivanog toka stvari (na primer učešće dece u proslavi rođendana šefa države) zavisi ne malo od pomenutog istorijskog konteksta, uključujući tu, mora se priznati, i ličnosti slavljenika.

Govoreći, dakle, o istorijskom kontekstu i o ličnosti, nemoguće je zaobići činjenicu da je u slučaju maršala Tita reč o istinskom stvaraocu istorije, nečeg fundamentalno novog. On je delovao u jednoj epohi koja je takvo stvaralaštvo omogućavala i, štaviše – zahtevala. Bio je simbol borbe protiv fašizma, simbol ravnopravnosti i solidarnosti u vremenu koje je takve personifikovane simbole još uvek dopuštalo. Stajao je na putu Hitleru i Staljinu. Bio je dete 19. i heroj 20. veka, pojedinac u kojem su se na čudan način prelamali okoštali ostaci tradicije i revolucionarni raskid sa njom. Živeo je dovoljno dugo da postane anahron, ali da to ipak, na kraju krajeva, ostane samo efemerna strana njegove istorijske pojave.

Ali čak i u „Titovo vreme“ i sa takvim slavljenikom, događaji koji su tako flagrantno uvlačili decu i omladinu u ritualno izražavanje poštovanja i ljubavi postali su anahroni i nesimpatični. Danas su, međutim, sablažnjivi. Ne samo zato što jedno priliči Jupiteru, a drugo čoveku (ili volu, kako kome drago), već i zato što nema više tog konteksta u kojem bi takva praksa priličila i samom Jupiteru, sve i kada bi za Jupitera u arhitekturi savremenog demokratskog društva uopšte bilo mesta.

Međutim, jedan detalj podstakao me je da se posvetim ovoj temi, iako sa izvesnim zakašnjenjem. Dugo sam razmišljao – zbog osećanja tuge zbog dece koja su dovedena da pevaju AVtokratoru – da li uopšte tu temu ima smisla otvarati. Ipak, pomenuti detalj je prevagnuo. Radi se, naime, o izboru pesme koju je izveo dečji hor. Ponovo ću insistirati na tome da je istorijski kontekst ili duh epohe istinski ključan. Pa i uz takvo objašnjenje do krajnjih granica iole prihvatljivog seže situacija od pre nekoliko decenije u kojoj deca, svečano obučena u bele košuljice ili, pak, u prepoznatljivom kostimu hora Kolibri, pevaju, primera radi, poznate stihove: Da učimo to želimo / da branimo to umemo / da volimo i to smemo / druže Tito, druže Tito, mi ti se kunemo. Međutim, u savremenoj imitaciji prakse jedne davno minule epohe, tanki dečji glasići, među kojima je bilo i onih predškolskog uzrasta, zaodenuti sada u narodne nošnje, što takođe nije irelevantan zaokret, pevaju: Gladni smo samo neba / Hleba nebeskog / Zemlja nema sve što nam treba / Siti smo prolaznog.

Dugo nisam video i čuo nešto tužnije na nekom rođendanu… Kontrastirajući ove sadržaje lako se uočavaju ogromne razlike, mnogo važnije od površne sličnosti dve situacije na kojoj se insistira. Najpre, i pored saharinskih izraza ljubavi, organizatori tih događaja u „Titovo vreme“ vodili su računa da u sadržaj bude primeren dečjem uzrastu: deca su obećavala da će biti dobri đaci, odani drugari, da će slušati roditelje, a onda bi se jednostavnim dečjim jezikom uvodili i teži sadržaji o patriotizmu, borbi, ratu, socijalizmu… Iako je u raznim tekstovima i priredbama bilo proboja u sadržaje neprimerenu dečjem uzrastu, ipak se nastojalo da se „nedečje“ poruke izraze makar na primeren dečji način. I opet sve to s pravom izaziva nelagodu kod savremenog posmatrača.

Četrdeset i više godina kasnije, osim što je već sama vremenska razlika dovoljno merilo promašenosti tog dešavanja, ničega ni približno dečjeg nema u poruci siti smo prolaznog. Pa ipak, baš su tu poruku otpevala deca od kojih neka predškolskog uzrasta… Ona tako bolno i tužno odzvanja kada je peva dečji glas. Jeste: u oba slučaja su dovedena deca da pevaju za rođendan nekome čiji rođendan ta deca ne bi trebalo da slave, jer ne bi trebalo da ih se tiče ni Tito onda, a još manje Vučić danas. Ali tu spoljašnju sličnost snažno zasenjuje sadržinska razlika između pionirske zakletve, sa jedne strane i crkvenjačkog zapomaganja, sa druge.