Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 6.5.2021.
Ako je „jedini“ put da ponovo živimo normalno, kako to stoji u saopštenju vlade, zašto vakcinacija nije obavezna? Ne samo što se usteže da iskoristi moć i ako treba pod prinudom vakciniše sve žitelje Srbije, vlada očito neće ni barem lekare i druge zdravstvene radnike da obaveže da prime vakcinu. Umesto da prihvati odgovornost za „jedini“ put, čvrsto uverena da je baš tako, da postoji samo taj „jedan“ put, ona se odriče od odgovornost i svaljuje je na leđa žitelja Srbije.
Da je baš o tome reč, o bežanju od odgovornosti i njenom prebacivanju na druge, potvrđuje i poslednji koruptivni predlog vlade i njenog šefa Vučića – svako ko primi vakcinu dobiće mito od 3.000 dinara. Dakle, za bednih 3.000, računaju Vučić i vlada, veliki broj žitelja Srbije spremno će prihvatiti odgovornost umesto vlade i uraditi ono što bi po svemu morao biti vladin posao: doneti odluku da primi vakcinu. Pitanje glasi: zašto je po 3.000 za svakog vakcinisanog za vladu jeftinije od obavezne vakcinacije?
Šta to nije u redu sa vakcinom, da vlada od prihvatanja odgovornosti za vakcinaciju beži baš kao proverbijalni đavo od krsta? Čitalac pamti: na početku stoji odluka da svaka osoba u Srbiji može slobodno da izabere da li će se vakcinisati. Da bi izabrala, potrebno je da osoba bude informisana. Ali, tamo gde bi morale stajati informacije o vakcinama, recimo na sajtu gde stoje dozvole da se one upotrebe, nema ih. Već na tom prvom koraku, vidimo, vlada zameće trag svoje odgovornosti.
Čitalac zna i da je pre nego što je primio vakcinu potpisao da je saglasan da je primi. Ako je vakcina, ponovimo još jednom, „jedini“ put, kakav je smisao saglasnosti? Saglasnost bi imala smisla samo ako bi se izjašnjavalo baš o tome da li vakcinacija jeste ili nije „jedini“ put. U punom obliku, glasila bi: saglasan sam sa vladom da je vakcinacija jedini put. Ali, izjašnjavanje o tome značilo bi da postoje dobri razlozi za sumnju, te da se zato traži saglasnost. Umesto toga, sad imamo koruptivni sporazum u visini od 3.000.
Čitalac se seća, na papirima koje je poneo sa sobom sa vakcinacije stoji i ovo: „Na Vama je da odlučite da li ćete da primite Pfizer-BioNTech COVID-19 Vaccine ili ne. Ako odlučite da ne primite vakcinu, to neće uticati na Vašu standardnu zdravstvenu zaštitu“. Sve u duhu slobodne volje da se vakcina primi ili ne primi. Sloboda sa sobom vuče i odgovornost. Pošto slobodno odlučite da primite vakcinu, prihvatili ste i odgovornost za posledice.
U vezi sa tim, u papirima stoji i ovo: „Pfizer-BioNTech COVID-19 Vaccine je neregistrovana vakcina koja može sprečiti da se kod Vas razvije bolest COVID-19. Američka uprava za hranu i lekove (FDA) nije izdala dozvolu za stavljanje u promet ni jedne vakcine za sprečavanje bolesti COVID-19“ (kurziv moj). Nema laži, nema prevare. Svi smo u istom loncu, pipamo u mraku i delimo odgovornost. Dobro, „podela“ nije prava reč, jer je u stvari čitavu primamo na sebe. Ali, to nam se tako upravo i kaže.
Zabavni su ti papiri i igra oko odgovornosti. Tu stoji i ko sve ne sme ili ne bi trebalo da primi vakcinu. Recimo, trudnice ili žene koje planiraju trudnoću, ili osobe sa jakim alergijskim reakcijama ili sa problemima sa krvarenjem, ili osobe sa narušenim imunitetom. U neka druga vremena, sa pouzdano proverenom vakcinom, vakcinacija ostalih radila bi podjednako i u korist svih ovih osoba. Vakcinacijom drugih, i one bi posredno bile zaštićene od bolesti.
Ali, vreme je sadašnje, vakcine se još ispituju, sve su indicije da ne mogu da štete, a kolike su koristi, još treba da se utvrdi. Kako god, vlada i Vučić, na osnovu svega onoga što znaju, iako tvrde da su vakcine „jedini“ put, nisu spremni da preuzmu odgovornost za taj „jedan“ put. Naprotiv, spremni su da za 3.000 tim putem gurnu žitelje Srbije. Dobro, „gurnu“ je gruba reč. Može li se to reći drugačije? Za 3.000 vlada i Vučić oslobađaju se od odgovornosti za vakcinaciju i svaljuju je na leđa običnih (slabo informisanih) ljudi.
Pri tom, kako to obična biva sa radikalima (bili oni novi ili stari), diskriminišu sve one za koje se zna da ne smeju ili ne bi trebalo da prime vakcinu. Pored toga, krše i datu reč: „Ako odlučite da ne primite vakcinu, to neće uticati na Vašu standardnu zdravstvenu zaštitu“. Jer, ko se razboli od kovida i ode na bolovanje, a nije se prethodno vakcinisao, neće moći da računa na naknadu za bolovanje – prete Vučić i vlada. Od slobode izbora, nema više ni slobode ni izbora, ostaje samo – 3.000.
Vakcinacija je sva u poverenju. Tako sada stoje stvari. Postali su nebitni i nauka i činjenice. Jedino su važni posrednici. Oni posreduju činjenice između nauke i običnih ljudi. Nije više pitanje da li obični ljudi veruju nauci. Pitanje je: da li ljudi veruju posrednicima. Kada čitalac u medijima pročita vest o efektima vakcinacije, stvar nije u tome da li veruje u efekte, nego da li veruje medijima. U Srbiji trenutno imamo samo jedan medij – Vučića. Pitanje za čitaoca je krajnje jednostavno: da li mu veruje?
Ako se pokazalo da Vučić laže; ako se pokazalo da svi oko Vučića lažu, uključujući i „njegove“ lekare iz takozvanog kriznog štaba; ako se pokazalo da se lagalo oko broja zaraženih i umrlih od kovida; ako se pokazalo da se lagalo o stanju u bolnicama; ako se pokazalo da se laže o broju umrlih lekara; ako se pokazalo da se laže o kupljenoj opremi za obolele od kovida – na čemu bi čitalac trebalo da gradi svoje poverenje u vakcinu?
Znamo, Srbija se deli. Ovaj put, deli se na zagovornike vakcine i protivnike vakcinacije. Kako to obično biva: oni jedni druge gađaju najgorim uvredama. Na prvi pogled, zdrava pamet je na strani zagovornika vakcine. Ali, kada krenu s argumentima, kada se pozovu na podatke ovdašnjih ustanova i izjave takozvanih stručnjaka, njihova argumentacija razbija se u paramparčad. Iza nje ostaje još samo vera, preživela iz nekih boljih vremena, da su nauka i naučnici u redu i da dobro znaju šta rade.
Pored toga, implicitno, stoji i ovo – vera da Srbija još nije otišla dođavola, te da se ovdašnji naučnici i lekari ne bi olako igrali sa životima ljudi, dakle upravo onako kako se sa tim životima igraju vlada i njen šef Vučić. Neka čitalac sada udahne duboko i zapita se: kako zaista stoje stvari u Srbiji? To je danas pitanje od – 3.000 dinara neto.
